Beč - Sastanak kod Sata

"Nadjemo se kod Anker sata" (Wir treffen uns bei der Ankeruhr.)! Pomenuti sat je jedno od omiljenih mesta za sastanke u centarlnom Beču, na trgu Hoher Markt. Iza imena sata ne stoji neka romantično-avanturistička pomorska priča (Anker na nemačkom znači sidro), već - osiguravajuće društvo "Der Anker". Krajem XIX veka, kompanija je kupila dobar komad zemlje i na njemu, po planovima čuvenih arihtekata Ernsta Gotlifa i Aleksandra Nojmana izgradila dve reprezentativne zgrade za potrebe društva, tzv. Ankerhof.

Slikaru Franc Von Matšu je pripala čast da dizajnira sat koji će se nalaziti na mostu koji je dve zgrade povezivao. Sam most se drži na četiri konzole na kojima su figure Adama, Eve, andjela i djavola. Sat ima u prečniku četiri metra. Mozaik na cifarniku prikazuje dvanaest grbova sa stare bečke gradske zastave i štitove sa simbolima iz privatnog i zanatskog života.

Ispred mozaika, tokom dvanaest časova, prolazi, doduše veoma sporo, dvanaest istorijskih figura, a sve to uz odgovarajuću muziku:

Sat	Figura	Musika
1-2	Marc Aurel	Pythische Siegesode des Pindar
2-3	Karl der Große	Hildebrandlied
3-4	Leopold VI., der Glorreiche und seine Gattin Theodora, Prinzessin von Byzanz	Nibelungenlied
4-5	Walther von der Vogelweide	Kreuzfahrerlied von Walther von der Vogelweide: Palästinalied
5-6	König Rudolf von Habsburg und seine Gattin Anna von Hohenberg	Lied des Minnesängers „unverzagt“ auf König Rudolf von Habsburg
6-7	Meister Hans Puchsbaum	Es liegt ein Schloss in Österreich
7-8	Kaiser Maximilian I., der letzte Ritter	Innsbruck, ich muss dich lassen
8-9	Bürgermeister Johann Andreas von Liebenberg	Oh du lieber Augustin
9-10	Graf Ernst Rüdiger von Starhemberg	Kriegslied
10-11	Prinz Eugen von Savoyen	Prinz Eugen, der edle Ritter
11-12	Kaiserin Maria Theresia und ihr Gatte Kaiser Franz I. von Lothringen	Menuett von Wolfgang Amadeus Mozart
12-1	Joseph Haydn	Kaiserhymne; heute durch eine andere Haydn-Melodie ersetzt (izvor wikipedia)

Oni koji žele da vide sve ove figure ne moraju da dolaze svakih 60 minuta. Tačno u podne, puno ljudi, uglavnom turista koji znaju, se okupi na trgu ispred sata. U sledećih 12 minuta, sve gore pobrojane figure će proći ispred njihovih očiju, praćene odgovarajućom muzikom.

Sam trg, Hohe Markt je jedan od najstarijih u Beču. U rimsko doba, tu se nalazila palata komandanta logora - Pretorijum. U njoj je dosta dugo obitavao, a i 180 godine n.e. godine i umro  Marko Aurelije, rimski imperator i filosof stoik, . Još i danas su vidljivi temelji jedne od oficirskih kuća iz tog doba.

»»  read more

Vaskrs na Krfu - I deo

Proslava Uskrsa na Krfu je jedinstveno iskustvo, potpuno drugačije nego bilo gde dgrugde u Grčkoj, i posebno impresivno za one koji Krf posećuju prvi put.

To je veliki festival, gde su razni elementi skladno ukomponovani, pravoslavna hrišćanska vera sa paganskim običajima, osetno prisustvo svetog Spiridona, rimokatoličke zajednice, Venecijanskog uticaja, ostrvskog humor, muzike i, naravno, prolećne atmosfere.

Cveti

Cveti su praznik kada Krfljani još praznuju i čudesno spasenje od kuge koje se desilo 1630. godine, posredstvom Svetog Spiridona. Njegove mošti se iznose i pronose kroz grad u litiji koju prate svi gradski orkestri. Litija počinje od crkve Sv.Spiridona u 11 časova ujutru i prati zidine starog grada, odakle je Svetitelj oterao kugu.  Ljudi sa celog ostrva dolaze u grad, dajući svečani ton celom tom danu. U podne, kod kuća i u tavernama, po tradiciji služi se riba, jer se na taj praznik uvek jede riba.

Velika Nedelja
Velika Nedelja je, kao i u celoj Grčkoj, praćena postom, crkvenim službama i iščekivanjem Vaskrsenja Hristovog. Predlažemo da tu nedelju provedete ne toliko u u gradu Krfu koliko u nekom od ostrvskih sela. Možete se šetati po prirodi koja se budi i radovati se mirisima proleća. Posle zimskog sivila, kiše i hladnoće, sunce će još više naglasiti jarke boje prirode. Bela, žuta i zelena boja poljskog cveća, sa plavim bojama neba i mora čine divnu pozadinu sivim kamenim zidovima manastira. Posetite sela sa venecijanskim kućama sa svojim živopisnim dvorištima punim saksija cveća jarkih boja. Otkrijte male taverne sa stolovima iznetim napolje na sunce i probajte ukusnu posnu hranu. Predveče možete sesti u lokalni kafe, popiti grčku kafu i popričati sa nekim od domaćih. Na Veliki Utorak se čita jevandjelje o ludim i mudrim devojkama, na Veliki Četvrtak se na večernjoj službi čita 12 jevandjelja. U bilo kom manastiru na Krfu, osetićete podjednako duhovnu atmosferu Velike Nedelje. Ako ipak odlučite da ostanete u gradu, možete naprimer prisustvovati bogosluženjima u crkvi Sv. Jovana Krstitelja (Agios Ioannis) gde je pojanje vizantijsko. Najupečatljivije u proslavi Vaskrsa na Krfu je svakako crkveno horsko pojanje koje se preliva iz crkvi na ulice i uličice, krovove seoskih kuća, sve dalje do manastirskih dvorišta. Horsko, četvoroglasno pojanje koje se tada može čuti, potiče sa Krita, 17. vek.

Velika Sreda
Gradski hor daje koncert duhovne muzike u zgradi gradskog pozorišta i ta tradicija traje od 1989 godine.

Veliki Četvrtak
Na Veliki Četvrtak, jedno od mesta gde se može prisustvovati službi na kojoj se čita 12 jevandjelja, je katolička katedrala na gradskom trgu, gde se pali 12 sveća i potom gasi jedna po jedna po završetku čitanja od svakog jevandjelja.

Veliki Petak
Veliki Petak je dan Hristovog stradanja. Po celom ostrvu, kao i po celoj Grčkoj, u svakoj crkvi organizuje se litija (Epitaphios ). Na Krfu, prisutni su horovi, uz hiljade Krfljana i stranih posetilaca koji tom tužnom dogadjaju daju i drugu dimenziju. Stari filharmonijski orkestar, u crvenim uniformama, svira Albinonijev 'Adagio', jedna svira Šopenov 'Posmrtni marš' i još nekoliko drugih koji sviraju druge posmrtne marševe poznatih zapadnih kompozitora klasične muzike. Okupljanje počinje u podne. Kako vreme prolazi, sve više ljudi se pridružuje dok se na kraju skoro ne može kretati od gužve. Prva litija polazi iz crkve Presvete Bogorodice (Spiliotissa) u novoj tvrdjavi i iz crkve Hrista Pantokratora u Kampielu u 2 posle podne, dok ostale crkve prate jedna po jedna, dok, na kraju, poslednja krene u 10 uveče iz saborne crkve.

*****************

Mnoštvo korisnih informacija o Krfu, kao i izuzetan izbor apartmana i hotela na Krfu, možete pronaći na sajtu specijalizovanom za odmor na ovom ostrvu  - www.MojKrf.info

»»  read more

Grčka i običaji

Običaji u Grčkoj i na grčkim ostrvima su uglavnom religioznog karaktera ili su vezani za paganizam. Grci su veoma sujeverni i dosta veruju nadprirodne dogadjaje. Ovde su nabrojane neke od najpoznatijih grčkih tradicija:

IMENDAN

Veliki broj Grka dobija ime po nekom od svetaca. Tako na primer, većina muškaraca na Krfu se zove Spiros, po Svetom Spiridonu zaštitniku ostrva. Imendan se smatra važnijim od rodjendana i tog dana gosti posećuju slavljenika bez poziva.

VERIDBA i VENČANJE

U unutrašnjosti Grčke, kao i na većini ostrva, pre venčanja mladoženja mora da zaprosi devojku i da traži dozvolu od njenog oca. Kada sedogovor postigne, poziva se sveštenik da blagosilja verenike i burme.

Pre venčanja mladu oblače njene prijateljice i rodjake i mladoženji nije dozvoljeno da je vidi. Za vreme venčanja kum i kuma (koumbaro i kombara), daju prstenje svešteniku, prekrste krunu (stefana) po tri puta i onda je stave na glave mladenaca.

KRŠTENJE

Krštenje je najvažniji dan u životu pravoslavnih Grka. Sveta tajna se obavlja u prvoj godini života. Do tada beba nema ime već je jednostavno zovu "beba".

GRČKO "NE"

28 oktobar je dan kada je Joanis Metaksas (grč. Ιωάννης Μεταξάς) grčki general i državnik,1940 godine odbio ultimatum i rekao "OXI" (ne) italijanskim okupatorima.

VEROVANJA

1. NOŽEVI - ako neko zatraži nož, Grk mu ga neće dati direktno u ruku, već će ga staviti na sto i pustiti ga da ga sam uzme.

2. ZAPLJUVANJE PROTIV UROKA - kao i kod nas, veruje se da će se na taj način oterati zlo. Kada neko govori o ložim stvarima onaj drugi kaže "ftou, ftou, ftou" (kod nas "pu, pu, pu, daleko bilo"). Isto važi i kad se hvale mala deca.

3. "PIPNI CRVENO" - ako u razgovoru, dvoje ljudi istovremeno pomenu istu stvar, verujue se da će se nih dvojica posvadjati. Da bi se to sprečilo odmah se izgovori “piase kokkino” i obojica moraju da dodirnu neku crvena stvar koja se nalazi u blizini. 

4. HLEB - Za Grke hleb je Božiji dar. Pre nego što ga iseku, starije žene ga blagosiljaju i pokretom ruke naprave  krst  iznad njega.

5. UROKLJIVE OČI - Po grčkim selima postoji verovanje da zluradi i zajedljjivi komentari mogu da dovedu do "matiasme". Da bi se to izbeglo nosi se plava narukvica, ili plavo staklo sa nacrtanim okom. Dobru zaštitu predstavlja i beli luk, koji visi po uglovima seoskih kuća.

»»  read more

KAFENION - centar sveta grčkih ostrva

Kafenion ili po našem kafana, je tradicionalno mesto gde se u grčkim selima okupljaju muškarci. Kad kažemo muškarci, to je zato jer lokalne žene gotovo nikada ne ulaze u kafenion. Ali to nije zakon već samo običaj i niko se neće namrgoditi ako se neka žena i pojavi unutra. Svako selo ima bar jedan ili dva kafeniona. Obično se nalaze na trgu u centru sela i lako ih je identifikovati po nekoliko starih stolica i par stolova koji se nalaze ispred. Osim kafe, može se tu popiti i uzo, pivo ili sok, a u nekima se prodaju i osnovne životne namirnice. Kafenioni uz piće nude i jelo - neki samo feta sir i masline, a neki uz grčku salatu i nešto više. Uz meze i piće neizostavno idu i partija tavlija ili karata, a uz njih i  razgovori u rasponu od lokalnih ogovaranja, pa do filozofskih rasprava kako svet učiniti boljim mestom. Kafenioni služe i kao poštansko sanduče - u selima poštari ne raznose poštu po kućama, već sve ostavljaju u lokalnom kafenionu. I na samo poštu, već i penzije. Osim toga nemojte se čuditi, ako naletite i na dan kada se u kafenionu meri krvni pritisak.

Ako letujete na Krfu, Kritu ili nekom drugom grčkom ostrvu, pronadjite vremena da posetite bar jedno od sela u unutrašnjosti ostrva i svratite u kafenion na pivo i masline.

»»  read more

Vrata Dablina

Georgijanski ili džordžijanski Dablin je fraza koja ima dva značenja:

Prvo je da opiše period u istoriji grada od 1714 do 1830, tačnije od početka vladavine kralja Džordža I, pa sve do smrti kralja Džordža IV.Javne i privatne zgrade koje su izgradjene za vreme "četiri Džordža" su imale poseban i unificiran stil koji je nastao iz tzv. Paladijanske arhitekture (po italijanskom arhitekti iz 16. veka Andre Paladiu).

Drugo je da opiše zgrade koje dele taj stil u današnjem Dablinu.

Georgijanski stil je vezan za prosperitet Dablina tokom 18 veka. Osnovna karakteristika stila je ponavljanje geometrijskih detalja. To se najbolje može videti na predivnim i raznobojnim vratima, koja ukrašavaju veliki broj zgrada u Dablinu.

I pored ponavljanja karakteristika, ne postoje potpuno ista georgijanska vrata. Obraćanje pažnje na detalje te vrste može da bude veoma zabavno dok se krećete po Dablinu.

Inače istorija kaže da su posle smrti kraljice Viktorije, britanske vlaste (Irska tada nije bila nezavisna) naložile da se u znak žalosti, sva vrata u Irskoj ofarbaju u crno. Irci su na to odgovorili farbanjem vrata najživljijim bojama i ta tradicija je ostala do danas.

Nezvanična istorija opet tvrdi da je ženama više dosadilo da njihovi pijani muževi, svake noći posle izlaska iz pabova, odlaze do tudjih vrata, penju se uz tudje stepenice, ulaze u tudju spavaću sobu i spavaju sa tudjom ženom. Zato su ih ofarbale različito, kako bi im pomogle da lakše nadju svoju kuću.

Postoji i treća priča po kojoj su tradiciju farbanja vrata počeli poznati irski pisci Džorž Mur i Oliver Gogerti. Njih dvojica, inače teške pijanice (što uopšte nije tačno), su živeli vrata do vrata u ulici Ely Place u centralnom Dablinu.I da ne bi jedan drugom kucali na vrata u zlo doba, ofarbali su ih - jedan u crveno, a drugi u zeleno.

Nažalost od 1950 godine georgijanski Dablin je bio "napadnut" državnom politikom. Veliki broj kuća iz 18 veka je jednostavno srušen, naročito oko St Stephens Green-a i ulice Fitzwilliam. Tu su podignute ne naročito lepe poslovne i vladine zgrade. Razlog za taj potez je ideologija tog toba, koja je želela da izbriše što više fizičkih podsetnika irske kolonijalne prošlosti. Zahvaljujući arhitektama, istoričarima i Irskom Turističkom Savezu, sa tom praksom se prestalo i irska vlada je shvatila kakav potencijal čine turisti koje kao magnet privlače "The Doors of Dublin."

»»  read more

MOSKVA - Hram Hrista Spasitelja

"Dana 25. decembra 1812. poslednji Napoleonov vojnik napustio je teritoriju Ruske Imperije. Istog dana car Aleksandar I je u Viljnusu potpisao je ukaz o izgradnji hrama Hrista Spasitelja u Moskvi „u znak zahvalnosti Bogu koji je spasao Rusiju od propasti.“ Kako se se dan ruske pobede poklopio sa Božićem, glavni oltar je posvećen Roždestvu Hristovom (Božiću).

Kamen temeljac je postavljen 12. oktobra 1817, na petogodišnjicu pobjede nad francuskim zavojevačima, u Vorobjevoj Gori (Vrapčija Gora). Radovi su sporo napredovati.

Godine 1825. umire car Aleksandar I a sa njegovom smrću menjaju se i uslovi gradnje. Umesto prvobitnog neoklasiscistikog zdanja sa mnoštvom masonskih obilježja, novi car Nikolaj I, donosi odluku o gradnji novog hrama, i to na drugom mestu.

Već u aprilu 1829. raspisan je novi konkurs. Pobednik je bio arhitekta Konstantin Tona. Hram je u projektu Konstantina Tona puno bliži tradicionalnoj pravoslavnoj crkvenoj arhitekturi, te je idejni tvorac ovog projekta nazvan ocem „novovizantijskog stila“.

Dana 10. septembra 1839. moskovski mitropolit Filaret je postavio kamen temeljac novog hrama, posvećenog dvadesetpetogodišnjici kraja rata.

Izgradnja hrama trajala je 44 godine. Hram je građen iz državnih sredstava, ali i iz dobrovoljnih priloga stanovništva.

Svi spoljašnji ukrasi i skulpture su izgrađene od belog mermera, pronađenog u selu Protopopovo, kraj Kolomenskoja, dok su prilazne stepenice napravljene od crvenog finskog granita. Za unutrašnjost hrama, osim zelenog ruskog labradorita i purpurnog kamena iz Šokša, korišćen je i italijanski mermer.

Hram su oslikavali poznati slikari toga vremena: Semiradski, Surikov, Bruni, Vereščagin, Kramskoj, Brulov, Vaznecov, Dal, koji je radio pozlatu. Vajari Loganovski, Ramazanov i Klod (tvorac Aničkovog mosta i spomenika Nikolaju Prvom u Sankt Peterburgu) stvorili su velelepne reljefe sa temama iz Biblije i ruske istorije.

Osveštavanje hrama planirano je za 1881, ali zbog atentata na cara Aleksandra II je odloženo i obavljeno na Uskrs, 26. maja 1883. u prisustvu cele carske porodice. Ceremoniji su prisustvovali i malobrojni živi ratni veterani iz 1812. godine. Tada je prvi put izvedena i uvertira „1812“ koju je posebno za taj praznik, komponovao P. I. Čajkovski.


Rušenje prvog zdanja i rekonstrukcija

U podne 5. decembra 1931, hram Hrista Spasitelja razoren je eksplozivom.

Posle Oktobarske revolucije boljševičke vlasti su mnogim crkvama promenile ulogu, ili ih prosto srušile. Mesto hrama se pokazalo, zbog svoje blizine Kremlju, kao pogodna lokacija za izgradnju spomenika socijalizmu poznat kao Palata Sovjeta. Spomenik je bio zamišljen kao višeetažno zdanje u savremenom stilu sa ogromnom Lenjinovom statuom na vrhu. Zbog toga je po naređenju Kaganoviča ("gvozdeni Lazar"), u podne 5. decembra 1931, hram Hrista Spasitelja razoren eksplozivom...." (izvor:wikipedia)

Pre rušenja, moskovska Pravda je pisala: "Ova crkva je groteskna, bez umetničke vrednosti. Ona je otrovna pečurka na licu Moskve"... Priča se da je tek treća eksplozija uspela da crkvu sruši. Posle toga, na mestu hrama godinama je zjapila ogromna rupa. Nije bilo novca da se "Palata Sovjeta" izgradi. Za vreme Hruščova tu je izgradjen najveći na svetu - bazen "Moskva". Kada smo u zimu 1985, po izlasku iz Puškinovog muzeja, stajali na ulici i gledali u taj bazen, tačnije u gustu maglu vodene pare iznad njega (voda u njemu je bila grejana i tokom cele godine je iznosila tačno 27 stepeni), naš vodič, inače Ukrajinka po rodjenju, je rekla: "Ovde je nekad bio hram, zatim hlam (djubre), a sada je sram..."

Dozvola za rekonstrukciju crkve je dobijena 1990 godine, 1992, položen je simboličan kamen temeljac. Bazen je porušen 1994 i izgradnja je počela. Preko milion Moskovljana je dalo dobrovoljni prilog za izgradnju hrama. Završena je 19 avgusta 2000 godine,a cena je iznosila 360 miliona dolara.Napravljena od belog mermera, sa zlatnim kupolama, ponovo je postala najimpresivnija zgrada u Moskvi.

Adresa: Volhonka, 15-17 , Metro stanica: Kropotinskaja

»»  read more

BRISEL - porodični obilazak

Brisel je izvanredna destinacija za porodična putovanja sa malo starijom decom.

Belgijski centar za umetnost stripa prikazuje istoriju belgijskog stripa i junake kao što su Talični Tom,Spiru, Marsupilami, Štrumfovi, Tintin i Nero. Muzej se nalazi u prelepoj Art Nouveao zgradi, koju je 1906 godine projektovao čuveni Viktor Horta. Sam Muzej stripa su 1989, svečano otvorili belgijski kralj i kraljica. Danas je Muzej stripa jedna od najposećenijih turističkih atrakcija Belgije sa više od 200 hiljada posetilaca godišnje.

U okviru Muzeja, nalaze se i ogromna biblioteka stripova kao i čitaonica.
Muzej se nalazi u samom centru grada i udaljen je manje od 10 minuta hoda od ostalih atrakcija Brisela: Kraljevske palate, Opere, Muzeja lepih umetnosti, železničke stanice itd.
Ulaznica košta 7,5 EUR
Adresa: 20 rue des Sables (Zandstraat), B-1000 Brussels

Fabrika čokolade Manon
Poznavaoci kažu da su belgijske čokolade najbolje na svetu, a da se najfinije mogu naći upravo u Briselu. U Manonu možete da vidite ceo proces izrade čokolade i da degustirate ručno izradjene praline punjene svežim kremom od lešnika. Manon je poznat po tome što pravi više od 80 razlišitih vrsta pralina isključivo od prirodnih sastojaka, bez korišćenja veštačkih boja i kozervansa.
Poseta fabrici se mora rezervisati unapred. Cena je 12 EUR a u nju je uključena i mala bonbonjera koju dobijate na poklon.


Atomijum
Ova izuzetna struktura je izgradjena 1958 godine, povodom Svetske izložbe u Briselu. Predstavlja molekul gvoždja sa 9 atoma uvećan 165 milijardi puta. I kao što je Ajfelova kula simbol Pariza, tako je i Atomijum simbol Brisela. Visok je tačno 102 metra i u svakom "atomu" možete videti prigodne naučno - tehničke izložbe. Jedino se u najvišem nalazi restoran sa koga se pruža izvanredan pogled na grad.
Ulaznica je 5 EUR.
adresa: Bd. du Centenaire, Heysel, metro Heysel

Ne zaboravite da odvete decu do Mini - Evropa parka, koji se nalazi u podnožju Atomijuma. Tu možete videti venecijanske gondole, erupciju Vezuva, pad berlinskog zida, londonski Big Ben, seviljsku koridu i još mnogo toga.

Kada i vi i deca ogladnite, bukvalno na svakom koraku u Briselu možete kupiti galete (gauffre) sa šlagom i prelivima od čokolade, maline ili jagode.

»»  read more

RIM - Španski trg i Galerija Borgeze

Španski trg - Piazza di Spagna je dobio ime po ambasadi Španije koja se nalazi na njemu. Poznat je i po širokim "španskim stepenicama" koje vode do crkve Trinità dei Monti.
U centru trga nalazi se fontana della Barcaccia. Smatra se da je to poslednje delo Pijetra Berninija, oca mnogo poznatijeg Djan-Lorenca Berninija.
Španske stepenice su postavljene 1725 godine, a izgradnju je finansirao francuski kralj Luj XII, jer je crkva do koje stepenice vode francuska. Crkvu je projektovao Karlo Maderno. Zanimljivo je da se unutra nalazi portret Mikelandjela, koji je naslikao njegov učenik Danijele Da Voltera.
Od vrha stepeništa, pa do vile Mediči i parka Borgezi, deli vas veoma kratka šetnja.

Park Borgezi se zvanično zove Villa Borghezi - po zgradi koja se tu nalazi.Danas je to jedan od najlepših i najpoznatijih muzeja u Rimu - Galleria Borghese, sa izuzetno bogatom umetničkom kolekcijom. Vilu je u  XVII veku izgradio Flamino Poncio. za kardinala Scipiona Borgezija, inače nećaka tadašnjeg Pape Pavla V.
1806 godine Kamilo Borgeze je veliki deo kolekcije prodao Napoleonu i ona se sada nalazi u Luvru kao "Borgeze kolekcija".I pored rasprodaje, danas u galeriji Borgeze možete videti radove Ticijana, Karavadja, Rubensa i naravno neprevazidjenog Djan Lorenca Berninija - Otmicu Prosperine, Apolon i Dafne, originalnog Davida, kao i elegantnu statuu Pauline Borgeze (Napoleonove sestre udate za Kamila Borgezea), koju je početkom 19 veka izradio Alberto Kanova.
Do galerije Borgeze možete doći autobusom (broj 116), ili još bolje metro linijom A do Španskog Trga (stanica Spagna), a zatim peške, preko stepenica, sledeći oznake "Via Veneto", ili prošetajte kroz park Villa Pinciana. Galerija je otvorena svakog dana osim ponedeljka, a cena ulaznice je 8,5 EUR.

»»  read more

PARIZ - ulica Fortini (La Rue Fortuny)

U XVII Arondismanu postoji mala ulica koja se zove La Rue Fortuny .

Ovaj deo Pariza je bio slabo naseljen sve do prve polovine 19 veka. Medjutim sa rastom grada, postao je veoma popularan medju onima koji su bili dovoljno srećni, a pre svega i bogati da izgrade ili kupe sopstveni "hôtel particulier". Na francuskom "hôtel particulier" predstavlja urbane privatne zgrade, veoma često zasebne, a nije neobično ni da budu u nizu, tj. da dele spoljne bočne zidove.

Sama ulica je veoma mala - nije duža od 200 metara, ali u njoj se nalazi nekoliko veoma lepih i zahvaljujući stanovnicima, veoma zanimljivih hôtel particulier-a.

Odmah na početku ulice, u zgradi sa brojem 2, živeo je i radio Edmond Rostan. On je tu 1897 napisao čuvenog Sirana de Beržeraka. Rostanova prijateljica i glavna glumica u nekim njegovim komadima, Sara Bernardt je živela u broju 35. Režiser Marsel Panjol, inače prvi filmski stvaralac koji je imao čast da postane član francuske akademije nauka i umetnosti, je živeo u kući broj 13. Marsel je poznat po svojim filmovima Topaz (sa Fernandelom u glavnoj ulozi) i Manon des Sources.

U zgradi sa brojem 27 živela je Karolina Otero - igračica, kurtizana i verovatno prva filmska zvezda. Njena priča je veoma zanimljiva. Rodjena Španjolka, udala se prvi put u 14 godini. Sa dvadeset godina seli se u Pariz, kreira lik La Belle Otero, predstavljajući se kao ciganka iz Andaluzije i nastupa kao zvezda programa u Foliberžeu. Ubrzo je postala najtraženija žena u Evropi. Bila je "pratilja" veoma moćinih ljudi tog doba, koje je veoma pažljivo birala. Izmedju ostalih, poznate su njene veze i sa princom Albertom, engleskim kraljem Edvardom VII, ruskim grofovima, a zavela je i belgijskog, srpskog i španskog kralja. Priča se da je zbog nje 6 ljudi izvršilo samoubistvo, a dvojica poginula u dvoboju. Priča ide dalje i kaže i da su kupole hotela Karlton, izgradjenog 1912 godine u Kanu, modelirane prema njenim grudima.

Sadašnji francuski predsednik Nikolas Sarkozi je rodjen i proveo je svojih prvih 18 godina života u kući sa brojem 46. Zgrada je pripadala njegovom dedi sa majčine strane, poznatom urologu i hirurgu Benediktu (rodjeno ime Aron) Malahu.

Kao što je rečeno ulica je kratka. Po izlasku iz nje dolazite do trga/parka Place du Général-Catroux, poznatom kao trg tri Dime. Naime ovde se nalazi spomenici Aleksandru Dimi (otac) - Tri musketara, Grof monte Kristo..., Aleksandru Dimi (sin) - Dama s kamelijama. Postojala je i statua Aleksandra Dime (deda), koji je kao vanbračni sin tahićanske robinje i bogatog Francuza, uspeo da 1793 godine postane general francuske armije. Nažalost ta statua je uništena tokom nemačke okupacije.

Na trgu se nalazi i prelepa zgrada koju je izgradio guverner francuske nacionalne banke i kolekcionar umetničkih predmeta Emil Galijard 1884 godine. Možete je prepoznati i po velikom slovu "G" iznad nekih od prozora.

»»  read more

Kraljevski MADRID

Kraljevska palata (Palacio Real) u Madridu je sva u superlativima. Neoklasicisticka gradjevina iz 18 veka ima više od 2800 soba rasporedjenih na 6 spratova. Na zidovima su slike Goje, Rubensa, El Greka i Karavadja, ali i preko 600 veoma vrednih zidnih satova. Trpezariju osvetljava luster sa tacno 1000 sijalica.
Kraljevska porodica vec dugo ne živi u ovoj palati. Od 1962 godine, oni stanuju u Palacio de la Zarzuela - dvorcu koji se nalazi u brdima El Pardo. Madridska palata se koristi samo za zvanicne prijeme i uglavnom je jedna od najznacajnijih turistickih atrakcija Madrida.
Svake srede, tacno u podne, preko puta Puerta del Principe kraljevska Garda vas vodi na put u 19 vek. U svecanim uniformama iz vremena kralja Alfonsa XIII, marširaju elitni vojnici u velikoj smeni straže. Preko 400 gardista i 100 konja ucestvuje u ovoj ceremoniji.

Na toliko daleko od palate nalazi se manastir Karboneras. izgradjen je u jednostavnom mavarskom stilu i ne izgleda "kraljevski". Nije ga baš lako pronaći. Od trga Plazza de la Villa udjite u Calle del Condo i vrata su sa desne strane. Pozvonite kratko (čuje se melodija "Ave Maria purissima"), vrata će se otvoriti, ali nećete videti nikoga. Naime kaludjerice ovog manastira pripadaju veoma zatvorenom redu Carboneras ( platno sa likom Bogorodice je pronadjeno u podrumu s ugljem). Ono po čemu je ovo mesto poznato u Madridu su sitni kolačići "Dulces" kraljevskog ukusa. Tradicija datira iz 16 veka, kada je Santa Teresa de Avila delila siromašnima slatkiše napravljene od šećera i žumanca. Šalter za prodaju se nalazi iza drvenog kapka Recite šta želite, stavite novac u rotirajući tanjir i u sledećem okretanju dobićete kolačiće. Pola kilograma Galletas košta 5,25 EUR (sa limunom) ili 7,75 EUR Naranjines (sa pomorandžom). Možete kupiti i Tocinillos de cielo i Mantecados.
Adresa: Plazuela del Conde de Miranda, 3, 28005 Madrid.

Kraljevsko uživanje drugačije vrste. možete iskusiti u restoranu La Favorita. Ono što je zanimljivo je da ova lepa zgrada nije samo dobar restoran već i sedište Operskih Društava u Madrida i Navare. Svi konobari u La favoriti su operski pevači i pijanisti različitih nacionalnosti.Izmedju svakog jela, jedan od umetnika-konobara predstavlja svoje glasovne mogućnosti.  Sam restoran je veoma lep i ima nekoliko malih sala i baštu. Uz pevanje poznatih operskih arija za sto će vam doneti tradicionalna jela napravljena od mesa iz Sierra de Guadarrama, neizbežne masline iz Campo Real-a, različite tapas varijacije i naravno Vinos de Madrid. Ovaj restoran ima odličnu i hranu i atmosferu uz pristojne cene.
Adresa: Calle Covarrubias, 25 Madrid

Sa svojom kolekcijom od preko 4000 slika iz različitih epoha, od toga 500 slika Goje, muzej Prado nudi vizuelna uživanja.Tu su svi značajni španski umetnici - od El Greka (dobro, on jeste Grk, ali je radio u Španiji), pa sve do Velaskeza i Murilja. Ti je i pristojna kolekcija slika zapadnoevropskih umetnika.
U okolini Prada nalazi se i najelitniji stambeni deo Madrida. Izmedju muzeja i parka Retiro nalaze se stanovi čija je površina od 500-600m2, a cena oko 6000 eUR po kvadratnom metru. I veličina i cena ovih stanova mogu s pravom da nose epitet "kraljevski". Oni koji mogu to sebi da priušte moraju puno da zaradjuju.

Neki od njih rade , a i osećaju se kao kod kuće,  na Estadio Santiago Bernabéu. Nema kluba na iberijskom poluostrvu koji je toliko obožavan i toliko omražen, kao što je to kraljevski Real Madrid. Svih 80 hiljada ljudi koji uspeju da kupe pretplatne karte za njihove utakmice, osećaju se kraljevski. Karte se u slobodnoj prodaji skoro i ne mogu naći, a pravo na pretplatne se bukvalno prenosi sa oca na sina. Ipak svako može da doživi i upuzna mit o Realu iz prve ruke. Postoje turističke ture koje vas vode kroz ovaj hram fudbala i upoznaju sa istorijom kluba. Ukoliko želite da "bogove u belom" vidite uživo, a niste imali sreće da nabavite kartu, otidjite posle utakmice do Plaza de Cibeles u blizini Prada. Tu se okupljaju navijači a moguće je da se pojave i fudbaleri da bi ih pozdravili.

»»  read more

Meksiko - tragom pisama

Po prvi put u mom životu sam krenula za Meksiko. Dve stvari su me "naterale" da podjem na ovaj put. Neočekivana pozivnica za venčanje kćerke moje bivše koleginice s posla i ... knjiga.
Igrom slučaja sam pročitala "Život u Meksiku" koju je još 1842 godine napisala Frensis Kalderon de la Barsa. Knjiga je imala uticaja na moju maštu, pa sam odlučila da je koristim kao vodič, mada je bila napisana pre 170 godina.
Škotlandjanka Fransis Kalderon de la Barsa (devojačko prezime Erskin) je bila supruga prvog španskog ambasadora u nezavisnom Meksiku. Svog muža je upoznala u Njujorku. On je 1839 postavljen na dužnost u Meksiko i tu su njih dvoje proveli sledeće dve godine.
Tokom tog vremena, Frensis je napisala 54 pisma svojim prijateljima i rodjacima. Namera je bila da opiše način života u zemlji potpuno drugačije kulture i da to uradi na objektivan način, bez predrasuda i bez uticaja snobizma, karakterističnog za višu viktorijansku klasu, kojoj je i sama pripadala.
Frensis nije planirala da svoja pisma objavljuje, ali ju je istoričar Vilijam Preskot, čuvši za njih i pročitavši ih, ubedio u suprotno. I kao što je već rečeno, pisma su objavljena 1842, pod jednostavnim nazivom "Život u Meksiku".
Izvodi iz njenih pisama su me pratili tokom mog kratkog boravka u Siudad Meksiku, izletu u Sočimilko, kao i tokom venčanja kome sam prisustvovala.
I dok se avion spuštao kroz guste oblake, pratile su me impresije iz pisma broj 5, u kome je Frensis opisala svoj dolazak u Meksiko. Bili su to bogata vegetacija, boje, mirisi i egzotični izgled ljudi koji su ostavili najjači utisak na nju.

"...Postoji jednostavna činjenica koju primete svi oni koji dolaze na meksičko tlo: Ne postoji ljudsko biće niti bilo kakav objekat pored kojeg se prolazi, a da nije prizor dostojan umetničke slike... Žene sa njihovom uvijenom kosom, deca koju nose na ledjima, veliki slamnati šeširi, suknje u dve boje..."

Frensis je bila potpuno u pravu, mislila sam dok sam se probijala kroz kroz neopisivu gužvu na aerodromu i kroz njene, "slike". Primetila sam malo dete kako puzi po podu. mama je stajala u blizini obučena tačno onako kao što je Frensis opisala - šešir, suknje, šarena marama, beba na ledjima, ali sa dodatkom još jedne bebe vezane na grudima. Konačno sam došla do trake za prtljag i u trenutku kada sam posegla za svojim koferom čuo se muški glas: "Ma permite". Ispružena ruka je uhvatila ručku, izvukla kofer i spustila ga pored mene. Smešak, naklon, "que tenga buon dia" i i meksički džentlmen je otišao. Bio je to moj prvi susret sa izuzetnom ljubaznošću meksičkih ljudi - činjenica koju je i Frensis u svojim pismima puno puta isticala.

Moja prijateljica me je čekala. Moram da kažem da smo, dok smo pre desetak godina radili zajedno u jednoj evropskoj kompaniji, imale veoma prijateljski odnos, ali daleko od svake bliskosti. Dočekala me je kao sestru koju nije videla dugo godina rečima "mi casa es tu casa," nešto što sam za kratko vreme, puno puta čula u Meksiku.

Frensis primećuje: "Po stepenu topline i gostoprimstva, nisam nikada srela žene koje se mogu uporediti sa ovima iz Meksika i čini mi se da su žene iz ostalih zemalja veoma hladne i ukočene... nadam se da nikada neće izgubiti svoju elegantnu srdačnost..."
Iz svog iskustva mogu da kažem da je Frensisina želja ispunjena.

Grad Meksiko ima skoro 20 miliona stanovnika. Verovatno nešto manje automobila, ali čini se da su svi oni istovremeno na ulici. Šta bi Frensis pomislila da se nadje u takvom, savremenom Meksiku? Možda bi bila iznenadjena, a možda i ne, jer ona , žena ambasadora, nije se libila da posećuje i borbe s bikovima i borbe petlova i kockarnice, a nije joj bio ni problem da na ledjima tvrdoglavih mula ode u divljinu.

Moja prijateljica me je prvo odvela na ručak. Tezge sa hranom su svuda. Miris belog luka, ulja, začina i sirupa, se bez problema meša sa mirisom izduvnih gasova miliona automobila i prati vas u svakom delu grada.
Frensis kaže:"Tortilje su uobičajena hrana. Jako su dobre kad su sveže ispečene. Vole ih sa čilijem, koji jedu u takvim količinama, da je neophodno imati grlo obloženo limom..."
*****
Dan posle venčanja nije bilo lako ustati. Muzika, marijači, igra, hrana, šampanjac, tekila i sve ostalo što čini veliko meksičko venčanje su uzeli svoj danak. Mladenci su uz mnoštvo dobrih želja otišli na medeni mesec, gosti svojim kućama, a moja prijateljica se pojavila na vratima: "Ustaj, idemo na izlet u Sočimilko".

Sočimilko - pa naravno činampas, Viga ...polako su mi u sećanje dolazili ovi delovi pisama:
"Viga mi se veoma dopada. Postala je veoma moderna promenada. Oivičena je kanalom koji vodi do činampasa i prepuna je kanua kojima Indijanci donose sveže povrće, voće i cveće na pijacu. Nema lepše slike, nego u rano jutro posmatrati kako ti kanui klize po mirnoj vodi, a Indijanci pevaju i igraju. Pomislićete da je Meksiko najmirnije i najlepše mesto na svetu..."

Sistem kanala se nalazi na 30ak kilometara južno od grada. U vekovnoj tradiciji, bašte na kojima se gaji voće i povrće nalaze se na veštačkim ostrvima "činampasima" i dovoze se na pijacu u jarko obojenim čamcima "Trajineras". Šetalište Viga koje je Fransis opisivala više ne postoji, ali je Sočimilko veoma popularna vikend destinacija.

»»  read more

Cafe PARIZ

Popiti šoljicu "Café crème“, sedeti za malim stolom i razgovarati sa osobom koja sedi za susednim. Pročitati novine, uživati u suncu i možda čaši crvenog vina ili likera od anisa. To je Pariz. Nijedna druga metropola nema toliko kafea, koji se nalaze jedan do drugoga. Od oko 5000 pariskih kafea predlažemo vam da obidjete sledeće:

Za ljubitelje filma "Les Deux Moulins":
Njen portret je dva metra visok. Nalazi se levo od kuhinjskih vrata u ovom čarobnom kafeu na Monmartru.U "Les Deux Moulins" su 2001 godine snimane scene filma "Čarobni svet Amelije Pulen". U ovom kafeu je Amelija radila kao konobarica koja je žarko želela da načne krem od čokolade.
Na papirnim stolnjacima se nalaze likovi glumaca iz filma, a na zidu i slike patuljka koji je šeleo da obidje svet. Probajte već pomenuti krem od čokolade, a pre toga i salatu sa lososom imangom.
Les Deux Moulins, 15, Rue Lepic, Montmartre, Metro stanica: Blanche)


Klasika: "Le Flore" i "Les Deux Magots"
"Le Flore" i "Les Deux Magots" se nalaze jedan pored drugog. Važe za filozofsko - literarne kafee. Simon de Bovoar i Žan Pol Sartr su se nebrojeno puta nalazili Le Flore. "Osećali smo se ovde kao kod kuće", govorio je Sartr, koji je i živeo odmah iza ćoška: Rue Bonaparte 42.

U" Deux Magots" mogao se za doručkom vrlo često sresti Oskar Vajld.U ovom kafeu je 55-ogodišnji Pablo Pikaso 1936 godine sreo 29 godina staru Doru Mar. Pablo se istog momenta zaljubio u crnokosu Francuskinju zelenih očiju. Ona je postala njegova ljubavnica i muza. Njen lik se nalazi na mnogim Pikasovim platnima.

I danas su ovi kafei veoma posećeni i teško je naći mesto. Čaša šardonea košta 6,50EUR, a ukusna Quiche Lorraine 10,50 EUR.
(Le Flore, 172, Boulevard Saint-Germain; Les Deux Magots, 6, place de Saint-Germain, Metro stanica: Saint-Germain-des-Prés).

Sa pogledom na Luvr: "Le Fumoir"
Besplatan pogled na istočnu fasadu Luvra, koji dnevno iznutra pogleda oko 30 hiljada ljudi, nudi kafe "Le Fumoir". Ukoliko se spremate da posetite najveći muzej na svetu, u ovom kafeu se možete dobro "pripremiti". Vegetarijanska Tartine Aubergine (plavi patlidžan) košta 8,40 Euro, Café creme 4,10 Euro, a Pastis 4 Euro. uz to idu i besplatne dnevne novine od Le Monde i Le Figaro pa sve do nemačkih i britanskih listova... (Le Fumoir, 6, Rue de l'Amiral Coligny, Metro stanica:Louvre-Rivoli).

»»  read more

Meteori - manastiri u oblacima

U centralnoj Grčkoj, postoje planine koje je vreme zaboravilo. Stenoviti "prsti" džinovskih dimenzija uzdižu se iznad Kalambaka doline i upiru pravo u nebo. Na njihovim vrhovima nalaze se manastiri. Poznati Meteori, što znači "stubovi neba"

U 11 veku, monasi su počeli da se nastanjuju u pećinama, visoko, na skoro nedostupnim vrhovima. Bilo je to dobrovoljno izbeglištvo od distrakcija koja je i tadašnja civilizacija nosila sa sobom. Te isposničke pećine danas više nisu u upotrebi, ali su postale odmorište za penjače po stenama.
Prvi manastir je počeo da se gradi za vreme turske okupacije krajem XIV veka, a u XV veku izgrađeno ih je ukupno 24.

Hrana i potrebni građevinski materijal se transportuju korpama koje se rukama pomoću čekrka izvlače na gore, do manastira. Danas postoji put koji povezuje sve zgrade, ali monasi i danas koriste korpe.

Po izgradnji manastira Megalo Meteoro, još poznatog i kao Metamorphosis, sprski vladar Simeon Uroš, koji je za izgradnju dao dobar deo svoga bogatstva, se u njemu i zamonašio.

Kao sledeći je izgrađen manastir Svete Trojice, koji je građen tokom 15. veka. To je najčešće slikan manastir od svih na Meteorima. Put koji vodi do manastira se završava velikim parkingom, a do samog manastira se dolazi posle 140 stepenika usečenih u stene.

Manastir Varlam je osnovan 1517. godine, od strane dva monaha koja su ga tako imenovala po isposniku koji se nekada podvizavao na samom vrhu planine. U njemu je sada vredna kolekcija vizantijskih ikona i krstova u duborezu. Čuveni freskopisac Frangos Katelanos je oslikao unutrašnjost crkve.

Dva brata su izgradila Roussanou manastir 1545 godine na ostacima nekadašnje crkve. To je najnepristupačniji od svih manastira, do koga se dolazi preko drvenog mosta koji spaja dva vrha. Manastir takođe poseduje veliku kolekciju vrednih ikona.

Posetioci i poklonici koji obilaze manastire su uvek dobrodošli i srdačno dočekani. Naravno, u manastire se može ući samo u pristojnoj odeći, pokrivenih ramena i nogu.

Unutar zidova meteorskih manastira živi se onako kako se živelo više od 900 godina. Vino se i dalje pravi u ogromnim hrastovim buradima gde monasi bosih nogu gnječe grožđe. Većina zidarskih i drvodeljskih alatki su ručno napravljene i na isti način kao što su pravljene nekada. U manastirima se, sledeći vizantijsku tradiciju, slikaju ikone i to na način nepromenjen vekovima. Ikone se mogu kupiti u malim prodavnicama kojih ima u svakom manastiru.

Najbolje vreme za posetu Meteorima su proleće i jesen, jer su leta u Grčkoj jako topla. Dosta hotela u okolini nema klima uredjaje, mada se u većini, na zahtev, mogu dobiti manji ventilatori.

Ako se putuje iz Atine, do Meteora se može doći autobusom (putovanje traje oko 4 sata), ili vozom kojim se polazi sa atinske železničke stanice Larissis a silazi u gradiću Volos u centralnoj Grčkoj. Iz Volosa se uskotračnom prugom dolazi do mesta koje se zove Kalambaka. Odatle se može uzeti taksi, jer su manastiri odatle udaljeni oko 2km.

U samom mestu Kalambaka može se odsesti u Divani Meteora hotelu, koji je luksuzniji hotel (4 zvezdice), a za one sa manje novca tu je hotel Antoniades (2 zvezdice).

»»  read more

Pariz i Henri Miler

Ukoliko ste u Pariz krenuli da osvežite ili pronadjete svoju, u ovom vremenu tako retku, romantičnu crtu, onda bi za početak trebalo da ne gledate kroz prozor autobusa koji vas vozi od aerodroma do centra grada: Autoput sa osam traka punih nervoznih vozača, motocikli koji se provlače izmedju njih, bilbordi koji šljašte i pejzaž načičkan čelično-staklenim poslovnim zgradama - impresivnih, ali podjednako ružnih kao i svuda u svetu. Srećom ovaj depresivni "uvod u Pariz" ne traje dugo i autobus konačno ulazi u centralni deo Pariza. Konačno zgrade kojih se sećam i imena ulica koja prepoznajem: bulevar Sen Žermen, Luksemburški park,Notrdam. Krovovi, fasade, trotoari...
Sišao sam na Monparnasu, i dok sam preko istoimenog trga vukao svoj kofer i odbijao ponude raznih ljudi, koji su prilazili i nudili mi da nešto kupim ili posetim, traka je počela da se odmotava...
Pre trideset godina proveo sam nedelju dana u Parizu, pokušavajući da pronadjem i vidim ona mesta, koja je taksista, bibliotekar, poštar, boem, veliki ženskaroš ali i pisac Henri Miler 1934 godine,opisao u svojoj Rakovoj Obratnici. Tada ih nisam našao baš mnogo, mada sam svakodnevno pešačio po desetak kilometara, a u ruci držao pomenutu knjigu umesto bedekera.
Ovde možda treba dodati da je u to vreme, skoro svaki maturant (ne i maturantkinje) u mojoj gimnaziji, čitao Henri Milera i da su sem Rakove Obratnice, veliku pažnju privlačile i knjige Ružičaste triologije: Sexus, Nexus i Plexus. Naravno, razlozi njegove poplarnosti su bili jednostavni - detaljne slobodne scene, kočijaški jezik, muško-šovinistički pogled na svet, a pomalo i politička nepodobnost. Za osamnaestogodišnjake - slika savršenog sveta.Svaki put kad bi Miler izašao iz svog stana na Monparnasu, izgledalo je da iza svakog ugla vreba neka mlada gospodjica i čeka upravo njega da mu uskoči u krevet. Ko bi još razmišljao o tome da je takav stav možda ženama i uvredljiv. Mi smo mu jednostavno zavideli.
U 14 Arondismanu, u ulici Villa Seurat broj 18, nalazio se stan u kome je Miler tokom leta 1931 godine, proveo mesec dana, kao gost Mišela Frenkela.Frenkel je bio poznat po tome što je ljude "maltretirao" čvrstim stavovima o duhovnoj smrti savremenog čoveka (što je opisao u svojoj knjizi: Verterov mladji brat).
Miler je kao gost živeo u prizemlju (tri prozora na slici). Kasnije se preselio na gornji sprat, gde je jedno vreme živeo sa Anais Nin. Postoje indicije da su u istoj zgradi živeli i Salvador Dali i Gala. Upravo su razgovori u Villa Seurat 18, inspirisali Milera da počne pisanje dela, koje će kasnije postati Rakova Obratnica, a sam stan Vila Borgeze:
"Živim u Vili Borgeze. Nigde ni trunke prašine, ni stolice koja nije na svom mestu. Ovde smo sami i svi smo mrtvi...Prošle noći, Boris je priznao da je bio aljkav...". A zatim sledi predvidjanje velikog rata:"...Boris je dobar prognozer. Vreme će i dalje biti loše, kaže on. Biće mnogo nesreće, smrti i očajanja... Rak vremena nas polako izjeda...Nemože se pobeći... Vreme se neće promeniti"
Bio je to Pariz začepljene kanalizacije, oblepljen posterima koji su upozoravali na opasnost od sifilisa i klošara koji su spavali u haustorima. Evropa u godinama pred II Svetski rat.
Pre trideset godina, nisam uspeo da pronadjem Vilu Borgeze. Na Monparnasu postoji istoimeni hotel, ali to nije to. Mislio sam i da ne postoji. Miler je spavao na raznim mestima, kod znanih i neznanih ljudi, na podu, pozajmljivao novac i radio sve i svašta.
Ako imate više od 18,a manje od 22 godine, a svet vam se otvara, pročitajte Rakovu Obratnicu, a ako vam se ukaže prilika, stavite je pod mišku i pravac Pariz.

»»  read more

Hemingvej i sankanje u Švajcarskoj

Nije naročito teško slediti Hemingvejeve tragove u snegu. Dvadestih godina prošlog veka, po povratku iz Prvog Svetskog rata, Hemingvej je bio stalno u pokretu. Kao dopisnik Toronto Star-a, baziran u Parizu, prosto je žonglirao svoju ogromnu želju za životom sa veoma tankim budžetom. Pre nego što je dobio zadatak da izveštava sa mirovne konferencije u Lozani, proveo je svoj domor u jeftinom, malom pansionu u Šambiju iznad Montreja. Taj pansion je opisan u poslednjim glavama njegovog romana Zbogom oružje. Danas je taj, pomalo kičasti ali udoban pansion, privatna kuća. Medjutim u okolini postoji mnoštvo drugih, sličnih, sa istim perjanim dušecima i istim veličanstvenim pogledom, koji se kroz zamrznute prozore, pruža preko Ženevskog jezera na Francuske Alpe.

Mnogobrojne žičare i ski-liftovi, su prebacile ozbiljne skijaše na veće visine. Ali snežne zime u Šambiju imaju neodoljiv šarm. Osim šetnji po šumovitim stazama, mošete da se isprobate i u Hemingvejevom omiljenom zimskom sportu - sankanju. I mada nije ni blizu toliko "mačo", kao što je to bila trka sa bikovima u Panpaloni ili lov na velike životinje po savanama Afrike, Hemingveju ni na pamet nije padalo da potcenjuje sankanje u Švajcarskoj.

U jednom od svojih članaka za Toronto Star,iz marta 1922 godine, Hemingvej je napisao:"Za sankanjem u Švajcarskoj vlada prava pomama. Nedeljom možete videti celu Švajcarsku, od starica, do sasvim male dece, kako se spuštaju nioz ove strme planinske puteve, sedeći na ovim drvenim, izdignutim "palačinkama", sa istim napetim izrazom na licu. Upravljaju svojim ispruženim nogama, na stazi koja je dugačka 12 milja, brzinom od preko 30 milja na čas..."

Danas se ne može spuštati istim putevima (Švajcarci ih jako dobro održavaju, pa su gotovo uvek bez snega), ali će vas Montreux-Oberland-Express, odvesti do jedne od najlepših sankaških staza u Švajcarskoj u Les Avants iznad Montreja.

Montreux-Oberland-Express je tkom zime uvek pun. U njemu možete sresti poznate ličnosti iz svih sfera javnog života. Cilj ovih vlasnika skupih bundi i Louis Vuitton torbi je mondensko zimovalište Gstaat. Usputna stanica u les Avantsu je odredište baka i male dece za bezbrižno popodnevno sankanje. Malo stariji tinejdžeri - budući šampioni u bobu, preferiraju noćne vožnje, kada je na stazi više leda.

Švajcarske familije preferiraju gotovo neuništive, drvene "Davos" sanke. Oni mladji, opet, više vole plastične u obliku tanjira ili jednostavno uzmu teške plastične kese za djubre, iseku otvore za noge, i sve je spremno za vratolomno spuštanje.

Obične sanke se mogu iznajmiti za svega nekoliko franaka na lokalnoj železničkoj stanici. Odatle će vas šatlovi prebaciti do Col de Sonloup, koji se nalazi na 1150 m nadmorske visine - dovoljno visoko da izbegnete maglu, koja je tokom zime česta iznad Ženevskog jezera.

Hemingvejev opis sankanja je mnogo bliži opisu opasne avanture, nego bezbrižnoj dečijoj igri:"Od samog starta, sanke kreću veoma brzo, a u sledećih nekoliko trenutaka, vozite brzinom koju nikada ranije niste osetil. Sedite na uskim sankama, svega 30-ak cm iznad zaledjene staze, a put prolazi pored vas kao film, dok sanke ubrzavaju prema sledećoj oštroj krivini. Ukoliko se nagnete na pogrešnu stranu ili ćete izleteti sa staze, ili ćete nastaviti spust niz stazu, ali ne na sankama, već na različitim delovima svog tela..."

Probajte sami i znajte da vas poslednja nizbrdica dovodi tačno pred Buffet de la Gare, na šolju penušave tople čokolade.

»»  read more

Amsterdam - najosnovnije tačke

U istom trenutku i ispeglan i vrlo razbarušen, Amsterdam uopšte nema problema sa svojim suprotstavljenim identitetima. Tražite pitoreskne slike stare evropske prestonice? Na pravom se mestu! Hoćete da pogledate najsavremenije svetske trendove u industrijskom dizajnu - od šoljica do nameštaja, ili najcenjenije svetske sikare portretiste i pejzažiste XVII veka? Odlično, nalazite se u prirodnom okruženju za oba poduhvata.Uvek vas je kopkalo da saznate nešto više o kontraverznim realnostima savremenog "otvorenog društva"? Uputite se pravo na izvor - jedinstveni "Red Light District".

Najbolje od svega je što Amsterdam, često odaje utisak veoma narasle varošice, gde šum bicikala nadjačava zvuk automobila.

NE PROPUSTITE:

Cvetna pijaca (Bloemenmarkt)
Poznata pijaca cveća počinje na kanalu Singel kod Leidestraat. To je jedno vesela četvrt, gde kastinski sistem tezgi i cvećara nudi sve - od neočišćenih lukovica lala, do pravih umetničkih cvetnih aranžmana. I još nešto - nigde na svetu nećete naći lepše i jeftinije lale. Kupite bar jedno tuce i ulepšajte svoju hotelsku sobu.
Crveni fenjeri
Prošetajte i kroz ovu četvrt, gde su uske uličice pored isto takvih kanala, sa nekim od najstarijih amsterdamskih zgrada, načičkane izlozima u kojima sede dame različitih osobina. Pripazite samo na svoj foto aparat, jer fotografisanje nije baš uvek preporučljivo.

Plovidba kanalima
Uživajte u vožnji kanalima na jednom od mnogobrojnih brodića koji po njima plove. Najbolje je to učiniti predveče.Uvalite se u svoje sedište i posmatrajte predstavu savršene spoljašnje i unutrašnje amsterdamske arhitekture. Plovidba obično traje jedan sat. a cena je oko 8 EUR

Kuća Ane Frank
Potreban je samo jedan sat da se ovaj muzej obidje, ali mnogi kažu da taj sat može da promeni vaš pogled na svet. Tri sprata kuće na Prinsengracht-u predstavljaju hronološko putovanje kroz tri godine koje je Ana Frank, od svoje 12 do 15 godine, (sa još sedam osoba), provela skrivena u tajnom skloništu, pre nego što je uhapšena i prebačena u logor Bergen, gde je dve godine kasnje i umrla.

Muzej torture (Museum of Torture)
Za cenu ulaznice od 7 EUR vratićete se 500 godina u prošlost, kada su vlasti koristile manje sofisticirane metode da saznaju ono što žele ili kazne one koji su prekršili zakon. Jednom rečiju: užasno!

Muzej Van Goga i Rijksmuseum
Ovde ne treba trošiti reči. OBAVEZNO posetiti!
http://www.rijksmuseum.nl/ ulaznica košta 12.50 EUR
http:// www.vangoghmuseum.nl ulaz 14 EUR

»»  read more

LONDON - Merilebon, gradić u velegradu

Mada se nalazi u samom srcu Londona, živahna četvrt Merilebon, je uspela da ostane izvan glavnih turističkih tokova i da zadrži šarm koji polako nestaje sa londonskih ulica. Turisti se veoma retko odlučuju da krenu južnije od muzeja Madam Tiso, koji se nalazi na Merilebon ulici. Takodje i kupci na čuvenoj Oxford Street, skoro nikada ne prošetaju na sever do High Street u Merilebonu.. Ali oni koji to urade, otkriće drugačiji svet - zanimljive kafee, pijace i predivno resturirane viktorijanske pabove. Nekada je pored St. Marylebone crkve tekao potok. On je odavno "nadzidan" kućama u džordžijanskom stilu i lepim malim trgovima. I pored toga ako odete to Paddington Gardens, videćete ruralnu prošlost ovog dela grada. Ukupan utisak, sela u gradu, je podsetnik da se lagani provincijski život može voditi i u jednom od najvećih gradova na svetu.
Može se desiti da vam se ovaj kraj dopadne, pa poželite u njemu i da odsednete. Pravi doživljaj džordžijanskog karaktera nudi vam hotel Montagu Place. Samo 16 soba sa kaminima,velikim prozorima i starinskim kadama. Hotel nema restoran, ali možete večerati u obližnjem L’Autre Pied ili tradicionalnim pabovima Prince Regent i Inn 1888. Ako ste u Merilebonu u subotu, onda obavezno posetite market u St. Marylebone Parish Church, koji je ekscentrični koktel dizajnerske odeće, antikviteta i sveže pečenih kolača.

»»  read more

PARIZ - sa druge strane Monmartra

Najlepši trenutak svakog putovanja je onaj kada sasvim slučajno nabasamo na neku malu, nepoznatu prodavnicu ili udjemo u lokalnu kafanu i gledamo i slušamo šta "domaći" rade i o čemu pričaju. Povrh svega, ta autentična i od svake turističke gužve udaljena mesta su i po cenama veoma pristupačna.

Baš svaki turista u Parizu u jednom trenutku prošeta Monmartrom, nekadašnjim selom u 18-om arondismanu. Cilj svih njih je bazilika Sacré Coeur, podignuta krajem XIX veka na rimskim ruševinama.
Boemski Pariz je odavno isteran iz ove četvrti. Tu su sada slikari koji štancuju svoja "umetnička dela" i prodavnice i galerije sa eksponatima za "masovni turizam"
Medjutim, samo nekoliko stotina metara dalje niz brdo, u kvartu Abbesses, postoji autentični šarm starog Pariza. I ovde su po kaldrmisanim i krivudavim uličicama posejani moderni butici, ali u okolini Trga Abbesses, pronaćićete tezge sa voćem i povrćem i kafee na trotoaru. Duh koji je ovaj deo grada prožimao dok su tu živeli i radili Pikaso i Tuluz Lotrek, još uvek nije sasvim nestao. U Abbesses-u svako zna svakoga i za razliku od drugih delova Pariza, ovde se i nepoznatom u prolazu nazove "Dobar dan".

»»  read more

RIM - Andjeli i demoni

Rim - Vecni Grad je veoma cesto koriscen kao mesto odigravanja nekih od najgledanijih filmova. U jednom od poslednjih, "Andjeli i demoni",  Tom Henks trci preko jedne od rimskih pjaca, okruzen statuama lavova koji prskaju vodu. Njegov pogled je usmeren ka crkvi ususkanoj na drugom kraju skvera. Da, on tj. Robert Langdon je u akciji sprecavanja ubistva, prateci trag koji su pre 4 veka ostavili Galilej i arhitekta i skulptor Bernini.
Piazza del Popolo, i crkva Santa Maria del Popolo na njoj u koju se Tom Henks uputio, su sagradjeni da bi se uklonio Neronov duh. Omrazeni imperator je ovde imao svoj posed, a veruje se i da je tu i bio sahranjen. Stanovnici ovog kraja Rima su se vekovima zalili, da zli duh Nerona posecuje borovu sumu pored njih. Vatikan je onda posekao sumu, izvrsio egzorcizam na tom mestu, a onda sagradio trg i crkvu na njemu. Sama crkva je ukrasena delima najpoznatijih renesansnih umetnika - Karavadja, Rafaela, Sansovina i Berninija.
U filmu, Lindon silazi u kriptu ispod Cigi kapele. Kapelu Cigi je dizajnirao Rafael, a izradio Bernini. Posvecena je Agostinu Cigiju, renesansnom bankaru, poznatom po organizovanju bahanalija u njegovoj vili. Prica se da su sluge bacale isprljane srebrne posluzavnike u Tibar posle svakog obroka, ali da  ih je druga ekipa opremljena mrezama vadila nizvodno .
Neke od rimskih lokacija koje se mogu videti u filmu Andjeli i Demoni, su u stvari snimljene u studijima. Osnovni razlog je taj sto se u crkvama ne mogu snimati filmovi, a narocito ne u Vatikanu.Mnoge scene su ipak snimane u originalnom ambijentu Rima. Prica se da je Tom Henks u jednom trenutku prekinuo snimanje, da pomogne svadbenoj povorci da pozuri na vencanje u Panteon.
Doticni Panteon je drevni paganski hram, koji je 609 godine nase ere postao crkva. U filmu se ne spominje da je ta crkva opljackana u 17 veku i to, od strane Pape Urbana VIII, iz mocne Barberini porodice. On je pokupio svu bronzu iz crkve, ukljucujuci i zvona i od njih napravio topove za papsko utvrdjenje - dvorac Sent Andjelo. Od tada potice izreka koja se moze cuti u Rimu "Ono sto nisu uradili Varvari (Barbarians), uradio je Barbarini". Dvorac Sant Angelo je povezan a Vatikanom passetto-m. Dugacak zid sa sakrivenim pasazima, koji bi omogucili Papi, da ako se ukaze potreba, pobegne u svoje utvrdjenje. Poznato je da je to ucinio jedino Papa Klement VII 1527 godine, za vreme nemira u Rimu. To je i jedina poznata situacija da je Papa koristio svoju Svajcarsku Gardu kao ljudski stit, pustajuci da vecina gardista pogine stiteci njegovo bekstvo

»»  read more

Venecija izvan uhodanih staza - BURANO

Venecija ima svoja ostrva. Nadaleko su čuveni Murano, po svom staklu i Lido. U njihovoj senci, smestio se i Burano.U stvari, kao i sama Venicija i Burano je arhipelag, a ostrvca koja ga čine su povezana mostovima.

Burano se nalazi u severnom delu lagune. Udaljen je 7 kilometara ili 40 minuta vožnje vaporetom. Mostom je povezan i sa ostrvom Mazorbom, nekada važnim trgovačkim centrom, a danas poznatom po voćnjacima i vinogradima.
Sam Burano je poznat po izradi čipke. Na ostrvu se nalazi Muzej i škola čipkarstva. To umeće je i doprinelo da Burano dobije na važnosti. Naime, nalazeći se pod upravom Torčela, sve do 16 veka, Burano nije imao nikakve privilegije, kao što je to bio slučaj sa Muranom. Trgovina i razmena iskustva sa kiparskom Lefkarom je to promenila. Kako čipkarstvo polako izumire, danas je Burano vredan posete iz drugog razloga: Svaka kuća je ovde obojena drugom bojom.Ako nekome pišete pismo možete ga adresirati sa: "Taj i taj, purpurna kuća na malom kanalu, Burano, Venecija". Nije dozvoljeno farbati kuće po svom nahodjenju, već se vlastima mora uputiti zahtev, a onda oni preporuče koje su boje dozvoljene u tom delu naselja.
Serenissime Motoscafi, Venezija organizuju ture do Murana, Burana and Torčela. Obilazak traje oko 3-4 sata. Prva stanica je Murano, gde možete videti kako se proizvodi čuveno muransko staklo. Posle toga sledi uobičajena poseta prodavnici gde možete kupiti nešto od tog stakla.
Sledeći je Burano - poseta čipkarnici i vrlo malo vremena da se obidje ostrvo. Poslednja stanica je Torčelo, koji i nije nešto naročito. Cela tura košta oko 20 EUR, što je prilično fer, jer zaista dosta toga može da se vidi..
Preporučujemo da odvojite bar jedno popodne i obidjete Burano u svojoj režiji, jer je baš lepo šetati njegovim ulicama, a imaćete vremena da probate i njihov specijalitet - rižoto sa morskim plodovima.

»»  read more

Kuba u sopstvenom aranžmanu

Ukoliko ste turista koji na Kubu kreće u aranžmanu neke agencije, u principu nemate mnogo o čemu da razmišljate i brinete. Medjutim ako ste solo putnik, a takvih je sve više, koji Kubu želi da doživi na mnogo raznovrsniji, ispunjeniji i u krajnjoj liniji i bolji način, onda pročitajte ovaj članak.

Prvo i najvažnije: Kuba ima dve valute - nacionalni pezos (moneda nacional) i konvertibilni pezos (CUC ili popularni “cook”). Za orijentaciju: 1 USD = 1 CUC = 24 pezosa.

Kubanci obavljaju trgovinu u pezosima. Sve potrebštine iz prodavnica, restorani, pijaca... Uslovno rečeno, luksuznije stvari, kao sapun, kvalitetan sir, tv aparati, pasta za zube se kupuju u prodavnicama koje primaju samo CUC. Pažnja, ne nosite US Dolare na Kubu, jer će vam pri zameni obračunati i taksu od 10%.

Dakle ako ste budget traveler, naučite ovaj termin casa particular. To su privatne kuće ili stanovi, koji imaju mogućnost da rentiraju sobu ili dve turistima.Slični su onome što se na zabadu zove B&B (bed and breakfast).

U Havani možete iznajmiti izvanrednu sobu za 30 CUC, a solidnu za 15 CUC. Ako su cene ono što vam je bitno, evo par saveta:

• Nemojte rezervisti sobe u kućama koje su izlistane u turističkim vodičima. Ne samo da su dosta skuplje, već su naravno i gužva mnogo veća. U svim većim gradovima, postoji veoma mnogo casa. Lako ih je pronaći po plavom "H" simbolu na vratima. Ako je simbol crvene boje, to znači da su rezervisane samo za Kubance. Činjenica je i da su vlasnici ovih casa veoma ljubazni i gostoprimljivi.
• Pokušajte da pronadjete smeštaj, koji je malo dalji od centra. Često kuće koje su par blokova dalje, mogu da budu mnogo jeftinije, a i malo pešačenja nije na odmet.
• Cenjkanje nije običaj na Kubi, ali uvek možete da probate. Ukoliko vlasnik neće da spusti cenu prenoćišta, tražite da u nju uključi besplatan doručak. U većini slučajeva to će vam biti uslišeno.
• Većina turista se hrani u svojoj casa particular. To je dobro jer je hrana odlična i jeftina. Ukoliko želite da probate nešto drugo, onda izadjite na ulicu: sendvič sa sirom i šunkom košta kod uličnog prodavca 5 pezosa, a isti takav u restoranu 3 CUC (72 pezosa). Kao što sam na početku već pomenuo, voće i povrće se prodaje u pezosima (znači jako jeftino), a postoje i pezos restorani. Pronadjite ih i i za 40 pezosa (manje od 2 dolara), imaćete veoma dobru i obilnu večeru.

»»  read more

Moskva - Maestro Bulgakov

Pre izvesnog vremena sam se srela sa nekoliko svojih prijateljica. Jednoj od njih je bio rodjendan koji želela da obeleži jednostavnom šetnjom sa bliskom ljudima po centru Moskve.
Sreli smo se ispred metro stanice Majakovskog i prošetale do centra. Moskva je ne samo politički, već i istorijski centar Ruske federacije. Grad u kome su se, za Ruse svi bitni dogadjaji odigrali. Na svakom koraku možete videti spomenike, crkve, palate. Poslednjih godina došlo je do promena, koje su nekome nažalost, a nekome i na zadovoljstvo, Moskvu pretvorile više u zapadno evropski nego ruski grad.
Ove moje misli su bile prekinute predlogom jedne od prijateljica: "Hajdemo u muzej Bulgakova"
Ispostavilo se da smo svi imali želju da posetimo to mesto, ali da zbog nedostatka vremena i uvek prečih stvari, nikada nismo.
Muzej je prosto sakriven iza blještavih i luksuznih restorana. Teško je čak i primetiti sivi luk iznad hodnika koji vodi u malo dvorište. I tu smo: Sadovaja ulica broj 10. U stvari postoje dva muzeja. Bulgakov je prvo živeo u jednom stanu, a zatim se preselio u drugi, koji se nalazi u susednom ulazu.
Na ulazu će vas dočekati (a možda i neće), mačor Begemot. Videćete i čarobnu kutuju. Upišite želju na parčetu papira i ubacite je u kutiju. Lično će je Maestro pročitati i potruditi se da vam se ona ispuni.
Sledećih sat vremena smo provele u kafeu koji se nalazi u samom muzeju. Neopisiv je osećaj ispijati kafu i jesti kolačiće u sobi u kojoj je Bulgakov počeo da piše svoj "roman nad romanima" i koji je objavljen tek 25 godina nakon njegove smrti. Sigurna sam da je znao da Maestro i Margarita neće proći cenzuru i da nikako neće ugledati svetlost dana. Možda se čak nije ni nadao.
"Mora se reći da ovaj stan - broj 50, već dugo ima, ako ne lošu, ono bar veoma čudnu reputaciju...pre dve godine, počeli su da se dešavaju neobjašnjivi dogadjaji u ovom stanu: ljudi su iz njega nestajali bez traga..."
Stan opisan u Maestru i Margariti je upravo stan u kome je Bulgakov živeo i radio i koji je za pisca bio prava mora. Treba znati da su u to vreme kuhinja, wc i kupatilo bili zajednički za sve stanare zgrade. Bulgakove komšije su bile obični radnici, pomalo sirovi, a često bučni i pijani. I nisu voleli pisca. Često je i milicija morala da interveniše. Ipak da nije živeo u takvim uslovima, izložen čestim poniženjima, teškoćama i uopšte tamnoj strani života, verovatno da ne bi ni bio inspirisan da napiše takvo remek delo kao što je Maestro i Margarita i shvatio da "ništa nije toliko loše, da u njemu nema bar nečeg dobrog"...
Na kraju smo odlučile da odemo na večeru u Bulgakov restoran. Restoran je neobičan. Da bi ušli u njega morate da ga uhvatite. Baš tako - da ga uhvatite jer se nalazi u tramvaju "Anuška".Da, to je ona nepažljiva Anuška "što je prolila zejtin", zbog kojeg su se naopake stvari dogodile. U restoranu ima sedam stolova, a sva jela imaju nazive po junacima iz romana. Probajte jagnjetinu "Maestrovo stvorenje", "Begemotov zalogaj" ili koktel "Anuška" i pustite da vas tramvaj odveze u moskovsku noć.

»»  read more

Lefkara - selo čipke

Pomalo izolovano i ušuškano u podnožju planine Trodos, na jugoistoku Kipra, nalazi se šarmantno selo Lefkara, sa starim kamenim kućama, uskim kaldrmisanim krivudavim uličicama, i veoma interesantnom istorijom.
Starosedeoci veruju da ime Lefkara potiče od naziva Lefka Oria koji se odnosi na obližnje bele planine. Ono po čemu je selo poznato je - čipka.
Kukičanje i vez su tradicija na Kipru. I to 2000 godina stara tradicija.Svako selo u ovom delu ostrva ima svoju posebnu tehniku izrade čipke.
Žene iz Lefkare koriste tehniku koju su im prenele Venecijanke za vreme okupacije Kipra krajem 15 veka.Naime, da bi za vreme vrelih letnjih dana izbegle vrućinu, gospodje su se sklanjale u letnjikovce planina Lefkare. Kao rezultat izloženosti venecijanskoj čipki, vezilje iz Lefkare, su razvile nove tehnike, zadržavajući svoju kreativnost.
Poznato je da je Leonardo da Vinči bio u Lefkari i da je naručio vezeni prekrivač kao poklon za katedralu u Milanu.Upravo taj prekrivač/stolnjak je naslikao na svojoj "Tajnoj večeri".

Lefkara vez se radi na čistom irskom platnu. U prošlosti su muškarci putovali po Evropi prodajući čipku.
Originalna lefkara se radi u samo tri boje:bela, bež i braon i obe strane moraju da budu potpuno iste. Potrebni su meseci rada da se uradi jedan prekrivač veličine 90x45 cm, a cena se kreće od 50 do 300 EUR. Zbog teškog rada i male zarade, sve manje žena se bavi ovim poslom, tako da čipkama iz Lefkare preti nestanak.

»»  read more

Zlatni Prsten Rusije - Suzdalj

Suzdalj je jedna od blistavih karika u ogrlici srednjevekovnih ruskih gradova i manastira koji formiraju krug oko Moskve. Mada se ogrlica poznata kao "Zlatni prsten - Золотое кольцо России), proteže skoro do Kijeva na jug i do Pskova i Novgoroda na zapad, najveći deo dragulja se nalazi severoistočno od prestonice. Ako imate samo jedan dan na raspolaganju, onda će vam Sergejev Posad, koji se nalazi na samo sat vremena od Crvenog Trga omogućiti da okusite i vidite slavu koju je Stara Rusija imala. Ako ste spremni da odvojite nekoliko dana za obilazak, onda napravite krug i obidjite Rostov Veliki, Pereslav-Zaleskij, Vladimir, kao i Suzdalj. Pravi rusofili će naći vremena da posete i ostale najčešće pominjane gradove: Kostroma, Uglič, Poljski Jurjev i Jaroslav.
Bez obzira koju rutu da izaberete - svi putevi počinju i završavaju se u Moskvi, gradu, koji i danas, kao Janus, jednim svojim licem gleda na istok, a drugim na zapad.

Vratimo se u Suzdalj. To je jedan od najstarijih ruskih gradova. Nalazi se na oko 180 km severoistočno od Moskve i 40 km od vladimira. Poznat je i kao "Zlatna kupola Rusije". Prvi put se ovaj grad pominje u hronikama iz 1024 godine, u vezi sa seljačkom bunom. Početkom 12 veka podignut je utvrdjeni grad (Kremlj), a odmah zatim i manastir Svetog Dimitrija. Tada je počeo i uspon ovog grada, koji je trajao sve do najezde Tatara, koji su ga 1238, potpuno spalili.
Suzdalj je posle toga obnovljen, izgradjeni su nove crkve i manastiri. U 15. veku pao je pod dominaciju Moskve. Gubitak političke važnosti Suzdalj je zamenio religijskom. Grad sa verovatno najviše crkava po broju stanovnika na svetu - u jednom trenutku Suzdalj je imao 40 hramova i 100 stanovnika. Danas u gradu živi oko 10 hiljada ljudi, ali on i dalje izgleda kao selo, sa livadama i potocima svuda unaokolo. Pastoralni pejzaži u kombinaciji sa prelepom srednjevekovnom arhitekturom, darivali su Suzdalju fini šarm, koji tokom leta privlači i umetnike i turiste.

»»  read more