Po prvi put u mom životu sam krenula za Meksiko. Dve stvari su me "naterale" da podjem na ovaj put. Neočekivana pozivnica za venčanje kćerke moje bivše koleginice s posla i ... knjiga.Igrom slučaja sam pročitala "Život u Meksiku" koju je još 1842 godine napisala Frensis Kalderon de la Barsa. Knjiga je imala uticaja na moju maštu, pa sam odlučila da je koristim kao vodič, mada je bila napisana pre 170 godina.
Škotlandjanka Fransis Kalderon de la Barsa (devojačko prezime Erskin) je bila supruga prvog španskog ambasadora u nezavisnom Meksiku. Svog muža je upoznala u Njujorku. On je 1839 postavljen na dužnost u Meksiko i tu su njih dvoje proveli sledeće dve godine.
Tokom tog vremena, Frensis je napisala 54 pisma svojim prijateljima i rodjacima. Namera je bila da opiše način života u zemlji potpuno drugačije kulture i da to uradi na objektivan način, bez predrasuda i bez uticaja snobizma, karakterističnog za višu viktorijansku klasu, kojoj je i sama pripadala.
Frensis nije planirala da svoja pisma objavljuje, ali ju je istoričar Vilijam Preskot, čuvši za njih i pročitavši ih, ubedio u suprotno. I kao što je već rečeno, pisma su objavljena 1842, pod jednostavnim nazivom "Život u Meksiku".
Izvodi iz njenih pisama su me pratili tokom mog kratkog boravka u Siudad Meksiku, izletu u Sočimilko, kao i tokom venčanja kome sam prisustvovala.
I dok se avion spuštao kroz guste oblake, pratile su me impresije iz pisma broj 5, u kome je Frensis opisala svoj dolazak u Meksiko. Bili su to bogata vegetacija, boje, mirisi i egzotični izgled ljudi koji su ostavili najjači utisak na nju.
"...Postoji jednostavna činjenica koju primete svi oni koji dolaze na meksičko tlo: Ne postoji ljudsko biće niti bilo kakav objekat pored kojeg se prolazi, a da nije prizor dostojan umetničke slike... Žene sa njihovom uvijenom kosom, deca koju nose na ledjima, veliki slamnati šeširi, suknje u dve boje..."
Frensis je bila potpuno u pravu, mislila sam dok sam se probijala kroz kroz neopisivu gužvu na aerodromu i kroz njene, "slike". Primetila sam malo dete kako puzi po podu. mama je stajala u blizini obučena tačno onako kao što je Frensis opisala - šešir, suknje, šarena marama, beba na ledjima, ali sa dodatkom još jedne bebe vezane na grudima. Konačno sam došla do trake za prtljag i u trenutku kada sam posegla za svojim koferom čuo se muški glas: "Ma permite". Ispružena ruka je uhvatila ručku, izvukla kofer i spustila ga pored mene. Smešak, naklon, "que tenga buon dia" i i meksički džentlmen je otišao. Bio je to moj prvi susret sa izuzetnom ljubaznošću meksičkih ljudi - činjenica koju je i Frensis u svojim pismima puno puta isticala.
Moja prijateljica me je čekala. Moram da kažem da smo, dok smo pre desetak godina radili zajedno u jednoj evropskoj kompaniji, imale veoma prijateljski odnos, ali daleko od svake bliskosti. Dočekala me je kao sestru koju nije videla dugo godina rečima "mi casa es tu casa," nešto što sam za kratko vreme, puno puta čula u Meksiku.
Frensis primećuje: "Po stepenu topline i gostoprimstva, nisam nikada srela žene koje se mogu uporediti sa ovima iz Meksika i čini mi se da su žene iz ostalih zemalja veoma hladne i ukočene... nadam se da nikada neće izgubiti svoju elegantnu srdačnost..."
Iz svog iskustva mogu da kažem da je Frensisina želja ispunjena.
Grad Meksiko ima skoro 20 miliona stanovnika. Verovatno nešto manje automobila, ali čini se da su svi oni istovremeno na ulici. Šta bi Frensis pomislila da se nadje u takvom, savremenom Meksiku? Možda bi bila iznenadjena, a možda i ne, jer ona , žena ambasadora, nije se libila da posećuje i borbe s bikovima i borbe petlova i kockarnice, a nije joj bio ni problem da na ledjima tvrdoglavih mula ode u divljinu.
Moja prijateljica me je prvo odvela na ručak. Tezge sa hranom su svuda. Miris belog luka, ulja, začina i sirupa, se bez problema meša sa mirisom izduvnih gasova miliona automobila i prati vas u svakom delu grada.
Frensis kaže:"Tortilje su uobičajena hrana. Jako su dobre kad su sveže ispečene. Vole ih sa čilijem, koji jedu u takvim količinama, da je neophodno imati grlo obloženo limom..."
*****
Dan posle venčanja nije bilo lako ustati. Muzika, marijači, igra, hrana, šampanjac, tekila i sve ostalo što čini veliko meksičko venčanje su uzeli svoj danak. Mladenci su uz mnoštvo dobrih želja otišli na medeni mesec, gosti svojim kućama, a moja prijateljica se pojavila na vratima: "Ustaj, idemo na izlet u Sočimilko".
Sočimilko - pa naravno činampas, Viga ...polako su mi u sećanje dolazili ovi delovi pisama:
"Viga mi se veoma dopada. Postala je veoma moderna promenada. Oivičena je kanalom koji vodi do činampasa i prepuna je kanua kojima Indijanci donose sveže povrće, voće i cveće na pijacu. Nema lepše slike, nego u rano jutro posmatrati kako ti kanui klize po mirnoj vodi, a Indijanci pevaju i igraju. Pomislićete da je Meksiko najmirnije i najlepše mesto na svetu..."
Sistem kanala se nalazi na 30ak kilometara južno od grada. U vekovnoj tradiciji, bašte na kojima se gaji voće i povrće nalaze se na veštačkim ostrvima "činampasima" i dovoze se na pijacu u jarko obojenim čamcima "Trajineras". Šetalište Viga koje je Fransis opisivala više ne postoji, ali je Sočimilko veoma popularna vikend destinacija.
