Pre izvesnog vremena sam se srela sa nekoliko svojih prijateljica. Jednoj od njih je bio rodjendan koji želela da obeleži jednostavnom šetnjom sa bliskom ljudima po centru Moskve.
Sreli smo se ispred metro stanice Majakovskog i prošetale do centra. Moskva je ne samo politički, već i istorijski centar Ruske federacije. Grad u kome su se, za Ruse svi bitni dogadjaji odigrali. Na svakom koraku možete videti spomenike, crkve, palate. Poslednjih godina došlo je do promena, koje su nekome nažalost, a nekome i na zadovoljstvo, Moskvu pretvorile više u zapadno evropski nego ruski grad.
Ove moje misli su bile prekinute predlogom jedne od prijateljica: "Hajdemo u muzej Bulgakova"
Ispostavilo se da smo svi imali želju da posetimo to mesto, ali da zbog nedostatka vremena i uvek prečih stvari, nikada nismo.
Muzej je prosto sakriven iza blještavih i luksuznih restorana. Teško je čak i primetiti sivi luk iznad hodnika koji vodi u malo dvorište. I tu smo: Sadovaja ulica broj 10. U stvari postoje dva muzeja. Bulgakov je prvo živeo u jednom stanu, a zatim se preselio u drugi, koji se nalazi u susednom ulazu.
Na ulazu će vas dočekati (a možda i neće), mačor Begemot. Videćete i čarobnu kutuju. Upišite želju na parčetu papira i ubacite je u kutiju. Lično će je Maestro pročitati i potruditi se da vam se ona ispuni.
Sledećih sat vremena smo provele u kafeu koji se nalazi u samom muzeju. Neopisiv je osećaj ispijati kafu i jesti kolačiće u sobi u kojoj je Bulgakov počeo da piše svoj "roman nad romanima" i koji je objavljen tek 25 godina nakon njegove smrti. Sigurna sam da je znao da Maestro i Margarita neće proći cenzuru i da nikako neće ugledati svetlost dana. Možda se čak nije ni nadao.
"Mora se reći da ovaj stan - broj 50, već dugo ima, ako ne lošu, ono bar veoma čudnu reputaciju...pre dve godine, počeli su da se dešavaju neobjašnjivi dogadjaji u ovom stanu: ljudi su iz njega nestajali bez traga..."
Stan opisan u Maestru i Margariti je upravo stan u kome je Bulgakov živeo i radio i koji je za pisca bio prava mora. Treba znati da su u to vreme kuhinja, wc i kupatilo bili zajednički za sve stanare zgrade. Bulgakove komšije su bile obični radnici, pomalo sirovi, a često bučni i pijani. I nisu voleli pisca. Često je i milicija morala da interveniše. Ipak da nije živeo u takvim uslovima, izložen čestim poniženjima, teškoćama i uopšte tamnoj strani života, verovatno da ne bi ni bio inspirisan da napiše takvo remek delo kao što je Maestro i Margarita i shvatio da "ništa nije toliko loše, da u njemu nema bar nečeg dobrog"...
Na kraju smo odlučile da odemo na večeru u Bulgakov restoran. Restoran je neobičan. Da bi ušli u njega morate da ga uhvatite. Baš tako - da ga uhvatite jer se nalazi u tramvaju "Anuška".Da, to je ona nepažljiva Anuška "što je prolila zejtin", zbog kojeg su se naopake stvari dogodile. U restoranu ima sedam stolova, a sva jela imaju nazive po junacima iz romana. Probajte jagnjetinu "Maestrovo stvorenje", "Begemotov zalogaj" ili koktel "Anuška" i pustite da vas tramvaj odveze u moskovsku noć.
Sreli smo se ispred metro stanice Majakovskog i prošetale do centra. Moskva je ne samo politički, već i istorijski centar Ruske federacije. Grad u kome su se, za Ruse svi bitni dogadjaji odigrali. Na svakom koraku možete videti spomenike, crkve, palate. Poslednjih godina došlo je do promena, koje su nekome nažalost, a nekome i na zadovoljstvo, Moskvu pretvorile više u zapadno evropski nego ruski grad.
Ove moje misli su bile prekinute predlogom jedne od prijateljica: "Hajdemo u muzej Bulgakova"
Ispostavilo se da smo svi imali želju da posetimo to mesto, ali da zbog nedostatka vremena i uvek prečih stvari, nikada nismo.
Muzej je prosto sakriven iza blještavih i luksuznih restorana. Teško je čak i primetiti sivi luk iznad hodnika koji vodi u malo dvorište. I tu smo: Sadovaja ulica broj 10. U stvari postoje dva muzeja. Bulgakov je prvo živeo u jednom stanu, a zatim se preselio u drugi, koji se nalazi u susednom ulazu.
Na ulazu će vas dočekati (a možda i neće), mačor Begemot. Videćete i čarobnu kutuju. Upišite želju na parčetu papira i ubacite je u kutiju. Lično će je Maestro pročitati i potruditi se da vam se ona ispuni.
Sledećih sat vremena smo provele u kafeu koji se nalazi u samom muzeju. Neopisiv je osećaj ispijati kafu i jesti kolačiće u sobi u kojoj je Bulgakov počeo da piše svoj "roman nad romanima" i koji je objavljen tek 25 godina nakon njegove smrti. Sigurna sam da je znao da Maestro i Margarita neće proći cenzuru i da nikako neće ugledati svetlost dana. Možda se čak nije ni nadao.
"Mora se reći da ovaj stan - broj 50, već dugo ima, ako ne lošu, ono bar veoma čudnu reputaciju...pre dve godine, počeli su da se dešavaju neobjašnjivi dogadjaji u ovom stanu: ljudi su iz njega nestajali bez traga..."
Stan opisan u Maestru i Margariti je upravo stan u kome je Bulgakov živeo i radio i koji je za pisca bio prava mora. Treba znati da su u to vreme kuhinja, wc i kupatilo bili zajednički za sve stanare zgrade. Bulgakove komšije su bile obični radnici, pomalo sirovi, a često bučni i pijani. I nisu voleli pisca. Često je i milicija morala da interveniše. Ipak da nije živeo u takvim uslovima, izložen čestim poniženjima, teškoćama i uopšte tamnoj strani života, verovatno da ne bi ni bio inspirisan da napiše takvo remek delo kao što je Maestro i Margarita i shvatio da "ništa nije toliko loše, da u njemu nema bar nečeg dobrog"...
Na kraju smo odlučile da odemo na večeru u Bulgakov restoran. Restoran je neobičan. Da bi ušli u njega morate da ga uhvatite. Baš tako - da ga uhvatite jer se nalazi u tramvaju "Anuška".Da, to je ona nepažljiva Anuška "što je prolila zejtin", zbog kojeg su se naopake stvari dogodile. U restoranu ima sedam stolova, a sva jela imaju nazive po junacima iz romana. Probajte jagnjetinu "Maestrovo stvorenje", "Begemotov zalogaj" ili koktel "Anuška" i pustite da vas tramvaj odveze u moskovsku noć.
