MOSKVA - Hram Hrista Spasitelja

"Dana 25. decembra 1812. poslednji Napoleonov vojnik napustio je teritoriju Ruske Imperije. Istog dana car Aleksandar I je u Viljnusu potpisao je ukaz o izgradnji hrama Hrista Spasitelja u Moskvi „u znak zahvalnosti Bogu koji je spasao Rusiju od propasti.“ Kako se se dan ruske pobede poklopio sa Božićem, glavni oltar je posvećen Roždestvu Hristovom (Božiću).

Kamen temeljac je postavljen 12. oktobra 1817, na petogodišnjicu pobjede nad francuskim zavojevačima, u Vorobjevoj Gori (Vrapčija Gora). Radovi su sporo napredovati.

Godine 1825. umire car Aleksandar I a sa njegovom smrću menjaju se i uslovi gradnje. Umesto prvobitnog neoklasiscistikog zdanja sa mnoštvom masonskih obilježja, novi car Nikolaj I, donosi odluku o gradnji novog hrama, i to na drugom mestu.

Već u aprilu 1829. raspisan je novi konkurs. Pobednik je bio arhitekta Konstantin Tona. Hram je u projektu Konstantina Tona puno bliži tradicionalnoj pravoslavnoj crkvenoj arhitekturi, te je idejni tvorac ovog projekta nazvan ocem „novovizantijskog stila“.

Dana 10. septembra 1839. moskovski mitropolit Filaret je postavio kamen temeljac novog hrama, posvećenog dvadesetpetogodišnjici kraja rata.

Izgradnja hrama trajala je 44 godine. Hram je građen iz državnih sredstava, ali i iz dobrovoljnih priloga stanovništva.

Svi spoljašnji ukrasi i skulpture su izgrađene od belog mermera, pronađenog u selu Protopopovo, kraj Kolomenskoja, dok su prilazne stepenice napravljene od crvenog finskog granita. Za unutrašnjost hrama, osim zelenog ruskog labradorita i purpurnog kamena iz Šokša, korišćen je i italijanski mermer.

Hram su oslikavali poznati slikari toga vremena: Semiradski, Surikov, Bruni, Vereščagin, Kramskoj, Brulov, Vaznecov, Dal, koji je radio pozlatu. Vajari Loganovski, Ramazanov i Klod (tvorac Aničkovog mosta i spomenika Nikolaju Prvom u Sankt Peterburgu) stvorili su velelepne reljefe sa temama iz Biblije i ruske istorije.

Osveštavanje hrama planirano je za 1881, ali zbog atentata na cara Aleksandra II je odloženo i obavljeno na Uskrs, 26. maja 1883. u prisustvu cele carske porodice. Ceremoniji su prisustvovali i malobrojni živi ratni veterani iz 1812. godine. Tada je prvi put izvedena i uvertira „1812“ koju je posebno za taj praznik, komponovao P. I. Čajkovski.


Rušenje prvog zdanja i rekonstrukcija

U podne 5. decembra 1931, hram Hrista Spasitelja razoren je eksplozivom.

Posle Oktobarske revolucije boljševičke vlasti su mnogim crkvama promenile ulogu, ili ih prosto srušile. Mesto hrama se pokazalo, zbog svoje blizine Kremlju, kao pogodna lokacija za izgradnju spomenika socijalizmu poznat kao Palata Sovjeta. Spomenik je bio zamišljen kao višeetažno zdanje u savremenom stilu sa ogromnom Lenjinovom statuom na vrhu. Zbog toga je po naređenju Kaganoviča ("gvozdeni Lazar"), u podne 5. decembra 1931, hram Hrista Spasitelja razoren eksplozivom...." (izvor:wikipedia)

Pre rušenja, moskovska Pravda je pisala: "Ova crkva je groteskna, bez umetničke vrednosti. Ona je otrovna pečurka na licu Moskve"... Priča se da je tek treća eksplozija uspela da crkvu sruši. Posle toga, na mestu hrama godinama je zjapila ogromna rupa. Nije bilo novca da se "Palata Sovjeta" izgradi. Za vreme Hruščova tu je izgradjen najveći na svetu - bazen "Moskva". Kada smo u zimu 1985, po izlasku iz Puškinovog muzeja, stajali na ulici i gledali u taj bazen, tačnije u gustu maglu vodene pare iznad njega (voda u njemu je bila grejana i tokom cele godine je iznosila tačno 27 stepeni), naš vodič, inače Ukrajinka po rodjenju, je rekla: "Ovde je nekad bio hram, zatim hlam (djubre), a sada je sram..."

Dozvola za rekonstrukciju crkve je dobijena 1990 godine, 1992, položen je simboličan kamen temeljac. Bazen je porušen 1994 i izgradnja je počela. Preko milion Moskovljana je dalo dobrovoljni prilog za izgradnju hrama. Završena je 19 avgusta 2000 godine,a cena je iznosila 360 miliona dolara.Napravljena od belog mermera, sa zlatnim kupolama, ponovo je postala najimpresivnija zgrada u Moskvi.

Adresa: Volhonka, 15-17 , Metro stanica: Kropotinskaja

»»  read more

BRISEL - porodični obilazak

Brisel je izvanredna destinacija za porodična putovanja sa malo starijom decom.

Belgijski centar za umetnost stripa prikazuje istoriju belgijskog stripa i junake kao što su Talični Tom,Spiru, Marsupilami, Štrumfovi, Tintin i Nero. Muzej se nalazi u prelepoj Art Nouveao zgradi, koju je 1906 godine projektovao čuveni Viktor Horta. Sam Muzej stripa su 1989, svečano otvorili belgijski kralj i kraljica. Danas je Muzej stripa jedna od najposećenijih turističkih atrakcija Belgije sa više od 200 hiljada posetilaca godišnje.

U okviru Muzeja, nalaze se i ogromna biblioteka stripova kao i čitaonica.
Muzej se nalazi u samom centru grada i udaljen je manje od 10 minuta hoda od ostalih atrakcija Brisela: Kraljevske palate, Opere, Muzeja lepih umetnosti, železničke stanice itd.
Ulaznica košta 7,5 EUR
Adresa: 20 rue des Sables (Zandstraat), B-1000 Brussels

Fabrika čokolade Manon
Poznavaoci kažu da su belgijske čokolade najbolje na svetu, a da se najfinije mogu naći upravo u Briselu. U Manonu možete da vidite ceo proces izrade čokolade i da degustirate ručno izradjene praline punjene svežim kremom od lešnika. Manon je poznat po tome što pravi više od 80 razlišitih vrsta pralina isključivo od prirodnih sastojaka, bez korišćenja veštačkih boja i kozervansa.
Poseta fabrici se mora rezervisati unapred. Cena je 12 EUR a u nju je uključena i mala bonbonjera koju dobijate na poklon.


Atomijum
Ova izuzetna struktura je izgradjena 1958 godine, povodom Svetske izložbe u Briselu. Predstavlja molekul gvoždja sa 9 atoma uvećan 165 milijardi puta. I kao što je Ajfelova kula simbol Pariza, tako je i Atomijum simbol Brisela. Visok je tačno 102 metra i u svakom "atomu" možete videti prigodne naučno - tehničke izložbe. Jedino se u najvišem nalazi restoran sa koga se pruža izvanredan pogled na grad.
Ulaznica je 5 EUR.
adresa: Bd. du Centenaire, Heysel, metro Heysel

Ne zaboravite da odvete decu do Mini - Evropa parka, koji se nalazi u podnožju Atomijuma. Tu možete videti venecijanske gondole, erupciju Vezuva, pad berlinskog zida, londonski Big Ben, seviljsku koridu i još mnogo toga.

Kada i vi i deca ogladnite, bukvalno na svakom koraku u Briselu možete kupiti galete (gauffre) sa šlagom i prelivima od čokolade, maline ili jagode.

»»  read more

RIM - Španski trg i Galerija Borgeze

Španski trg - Piazza di Spagna je dobio ime po ambasadi Španije koja se nalazi na njemu. Poznat je i po širokim "španskim stepenicama" koje vode do crkve Trinità dei Monti.
U centru trga nalazi se fontana della Barcaccia. Smatra se da je to poslednje delo Pijetra Berninija, oca mnogo poznatijeg Djan-Lorenca Berninija.
Španske stepenice su postavljene 1725 godine, a izgradnju je finansirao francuski kralj Luj XII, jer je crkva do koje stepenice vode francuska. Crkvu je projektovao Karlo Maderno. Zanimljivo je da se unutra nalazi portret Mikelandjela, koji je naslikao njegov učenik Danijele Da Voltera.
Od vrha stepeništa, pa do vile Mediči i parka Borgezi, deli vas veoma kratka šetnja.

Park Borgezi se zvanično zove Villa Borghezi - po zgradi koja se tu nalazi.Danas je to jedan od najlepših i najpoznatijih muzeja u Rimu - Galleria Borghese, sa izuzetno bogatom umetničkom kolekcijom. Vilu je u  XVII veku izgradio Flamino Poncio. za kardinala Scipiona Borgezija, inače nećaka tadašnjeg Pape Pavla V.
1806 godine Kamilo Borgeze je veliki deo kolekcije prodao Napoleonu i ona se sada nalazi u Luvru kao "Borgeze kolekcija".I pored rasprodaje, danas u galeriji Borgeze možete videti radove Ticijana, Karavadja, Rubensa i naravno neprevazidjenog Djan Lorenca Berninija - Otmicu Prosperine, Apolon i Dafne, originalnog Davida, kao i elegantnu statuu Pauline Borgeze (Napoleonove sestre udate za Kamila Borgezea), koju je početkom 19 veka izradio Alberto Kanova.
Do galerije Borgeze možete doći autobusom (broj 116), ili još bolje metro linijom A do Španskog Trga (stanica Spagna), a zatim peške, preko stepenica, sledeći oznake "Via Veneto", ili prošetajte kroz park Villa Pinciana. Galerija je otvorena svakog dana osim ponedeljka, a cena ulaznice je 8,5 EUR.

»»  read more

PARIZ - ulica Fortini (La Rue Fortuny)

U XVII Arondismanu postoji mala ulica koja se zove La Rue Fortuny .

Ovaj deo Pariza je bio slabo naseljen sve do prve polovine 19 veka. Medjutim sa rastom grada, postao je veoma popularan medju onima koji su bili dovoljno srećni, a pre svega i bogati da izgrade ili kupe sopstveni "hôtel particulier". Na francuskom "hôtel particulier" predstavlja urbane privatne zgrade, veoma često zasebne, a nije neobično ni da budu u nizu, tj. da dele spoljne bočne zidove.

Sama ulica je veoma mala - nije duža od 200 metara, ali u njoj se nalazi nekoliko veoma lepih i zahvaljujući stanovnicima, veoma zanimljivih hôtel particulier-a.

Odmah na početku ulice, u zgradi sa brojem 2, živeo je i radio Edmond Rostan. On je tu 1897 napisao čuvenog Sirana de Beržeraka. Rostanova prijateljica i glavna glumica u nekim njegovim komadima, Sara Bernardt je živela u broju 35. Režiser Marsel Panjol, inače prvi filmski stvaralac koji je imao čast da postane član francuske akademije nauka i umetnosti, je živeo u kući broj 13. Marsel je poznat po svojim filmovima Topaz (sa Fernandelom u glavnoj ulozi) i Manon des Sources.

U zgradi sa brojem 27 živela je Karolina Otero - igračica, kurtizana i verovatno prva filmska zvezda. Njena priča je veoma zanimljiva. Rodjena Španjolka, udala se prvi put u 14 godini. Sa dvadeset godina seli se u Pariz, kreira lik La Belle Otero, predstavljajući se kao ciganka iz Andaluzije i nastupa kao zvezda programa u Foliberžeu. Ubrzo je postala najtraženija žena u Evropi. Bila je "pratilja" veoma moćinih ljudi tog doba, koje je veoma pažljivo birala. Izmedju ostalih, poznate su njene veze i sa princom Albertom, engleskim kraljem Edvardom VII, ruskim grofovima, a zavela je i belgijskog, srpskog i španskog kralja. Priča se da je zbog nje 6 ljudi izvršilo samoubistvo, a dvojica poginula u dvoboju. Priča ide dalje i kaže i da su kupole hotela Karlton, izgradjenog 1912 godine u Kanu, modelirane prema njenim grudima.

Sadašnji francuski predsednik Nikolas Sarkozi je rodjen i proveo je svojih prvih 18 godina života u kući sa brojem 46. Zgrada je pripadala njegovom dedi sa majčine strane, poznatom urologu i hirurgu Benediktu (rodjeno ime Aron) Malahu.

Kao što je rečeno ulica je kratka. Po izlasku iz nje dolazite do trga/parka Place du Général-Catroux, poznatom kao trg tri Dime. Naime ovde se nalazi spomenici Aleksandru Dimi (otac) - Tri musketara, Grof monte Kristo..., Aleksandru Dimi (sin) - Dama s kamelijama. Postojala je i statua Aleksandra Dime (deda), koji je kao vanbračni sin tahićanske robinje i bogatog Francuza, uspeo da 1793 godine postane general francuske armije. Nažalost ta statua je uništena tokom nemačke okupacije.

Na trgu se nalazi i prelepa zgrada koju je izgradio guverner francuske nacionalne banke i kolekcionar umetničkih predmeta Emil Galijard 1884 godine. Možete je prepoznati i po velikom slovu "G" iznad nekih od prozora.

»»  read more

Kraljevski MADRID

Kraljevska palata (Palacio Real) u Madridu je sva u superlativima. Neoklasicisticka gradjevina iz 18 veka ima više od 2800 soba rasporedjenih na 6 spratova. Na zidovima su slike Goje, Rubensa, El Greka i Karavadja, ali i preko 600 veoma vrednih zidnih satova. Trpezariju osvetljava luster sa tacno 1000 sijalica.
Kraljevska porodica vec dugo ne živi u ovoj palati. Od 1962 godine, oni stanuju u Palacio de la Zarzuela - dvorcu koji se nalazi u brdima El Pardo. Madridska palata se koristi samo za zvanicne prijeme i uglavnom je jedna od najznacajnijih turistickih atrakcija Madrida.
Svake srede, tacno u podne, preko puta Puerta del Principe kraljevska Garda vas vodi na put u 19 vek. U svecanim uniformama iz vremena kralja Alfonsa XIII, marširaju elitni vojnici u velikoj smeni straže. Preko 400 gardista i 100 konja ucestvuje u ovoj ceremoniji.

Na toliko daleko od palate nalazi se manastir Karboneras. izgradjen je u jednostavnom mavarskom stilu i ne izgleda "kraljevski". Nije ga baš lako pronaći. Od trga Plazza de la Villa udjite u Calle del Condo i vrata su sa desne strane. Pozvonite kratko (čuje se melodija "Ave Maria purissima"), vrata će se otvoriti, ali nećete videti nikoga. Naime kaludjerice ovog manastira pripadaju veoma zatvorenom redu Carboneras ( platno sa likom Bogorodice je pronadjeno u podrumu s ugljem). Ono po čemu je ovo mesto poznato u Madridu su sitni kolačići "Dulces" kraljevskog ukusa. Tradicija datira iz 16 veka, kada je Santa Teresa de Avila delila siromašnima slatkiše napravljene od šećera i žumanca. Šalter za prodaju se nalazi iza drvenog kapka Recite šta želite, stavite novac u rotirajući tanjir i u sledećem okretanju dobićete kolačiće. Pola kilograma Galletas košta 5,25 EUR (sa limunom) ili 7,75 EUR Naranjines (sa pomorandžom). Možete kupiti i Tocinillos de cielo i Mantecados.
Adresa: Plazuela del Conde de Miranda, 3, 28005 Madrid.

Kraljevsko uživanje drugačije vrste. možete iskusiti u restoranu La Favorita. Ono što je zanimljivo je da ova lepa zgrada nije samo dobar restoran već i sedište Operskih Društava u Madrida i Navare. Svi konobari u La favoriti su operski pevači i pijanisti različitih nacionalnosti.Izmedju svakog jela, jedan od umetnika-konobara predstavlja svoje glasovne mogućnosti.  Sam restoran je veoma lep i ima nekoliko malih sala i baštu. Uz pevanje poznatih operskih arija za sto će vam doneti tradicionalna jela napravljena od mesa iz Sierra de Guadarrama, neizbežne masline iz Campo Real-a, različite tapas varijacije i naravno Vinos de Madrid. Ovaj restoran ima odličnu i hranu i atmosferu uz pristojne cene.
Adresa: Calle Covarrubias, 25 Madrid

Sa svojom kolekcijom od preko 4000 slika iz različitih epoha, od toga 500 slika Goje, muzej Prado nudi vizuelna uživanja.Tu su svi značajni španski umetnici - od El Greka (dobro, on jeste Grk, ali je radio u Španiji), pa sve do Velaskeza i Murilja. Ti je i pristojna kolekcija slika zapadnoevropskih umetnika.
U okolini Prada nalazi se i najelitniji stambeni deo Madrida. Izmedju muzeja i parka Retiro nalaze se stanovi čija je površina od 500-600m2, a cena oko 6000 eUR po kvadratnom metru. I veličina i cena ovih stanova mogu s pravom da nose epitet "kraljevski". Oni koji mogu to sebi da priušte moraju puno da zaradjuju.

Neki od njih rade , a i osećaju se kao kod kuće,  na Estadio Santiago Bernabéu. Nema kluba na iberijskom poluostrvu koji je toliko obožavan i toliko omražen, kao što je to kraljevski Real Madrid. Svih 80 hiljada ljudi koji uspeju da kupe pretplatne karte za njihove utakmice, osećaju se kraljevski. Karte se u slobodnoj prodaji skoro i ne mogu naći, a pravo na pretplatne se bukvalno prenosi sa oca na sina. Ipak svako može da doživi i upuzna mit o Realu iz prve ruke. Postoje turističke ture koje vas vode kroz ovaj hram fudbala i upoznaju sa istorijom kluba. Ukoliko želite da "bogove u belom" vidite uživo, a niste imali sreće da nabavite kartu, otidjite posle utakmice do Plaza de Cibeles u blizini Prada. Tu se okupljaju navijači a moguće je da se pojave i fudbaleri da bi ih pozdravili.

»»  read more

Meksiko - tragom pisama

Po prvi put u mom životu sam krenula za Meksiko. Dve stvari su me "naterale" da podjem na ovaj put. Neočekivana pozivnica za venčanje kćerke moje bivše koleginice s posla i ... knjiga.
Igrom slučaja sam pročitala "Život u Meksiku" koju je još 1842 godine napisala Frensis Kalderon de la Barsa. Knjiga je imala uticaja na moju maštu, pa sam odlučila da je koristim kao vodič, mada je bila napisana pre 170 godina.
Škotlandjanka Fransis Kalderon de la Barsa (devojačko prezime Erskin) je bila supruga prvog španskog ambasadora u nezavisnom Meksiku. Svog muža je upoznala u Njujorku. On je 1839 postavljen na dužnost u Meksiko i tu su njih dvoje proveli sledeće dve godine.
Tokom tog vremena, Frensis je napisala 54 pisma svojim prijateljima i rodjacima. Namera je bila da opiše način života u zemlji potpuno drugačije kulture i da to uradi na objektivan način, bez predrasuda i bez uticaja snobizma, karakterističnog za višu viktorijansku klasu, kojoj je i sama pripadala.
Frensis nije planirala da svoja pisma objavljuje, ali ju je istoričar Vilijam Preskot, čuvši za njih i pročitavši ih, ubedio u suprotno. I kao što je već rečeno, pisma su objavljena 1842, pod jednostavnim nazivom "Život u Meksiku".
Izvodi iz njenih pisama su me pratili tokom mog kratkog boravka u Siudad Meksiku, izletu u Sočimilko, kao i tokom venčanja kome sam prisustvovala.
I dok se avion spuštao kroz guste oblake, pratile su me impresije iz pisma broj 5, u kome je Frensis opisala svoj dolazak u Meksiko. Bili su to bogata vegetacija, boje, mirisi i egzotični izgled ljudi koji su ostavili najjači utisak na nju.

"...Postoji jednostavna činjenica koju primete svi oni koji dolaze na meksičko tlo: Ne postoji ljudsko biće niti bilo kakav objekat pored kojeg se prolazi, a da nije prizor dostojan umetničke slike... Žene sa njihovom uvijenom kosom, deca koju nose na ledjima, veliki slamnati šeširi, suknje u dve boje..."

Frensis je bila potpuno u pravu, mislila sam dok sam se probijala kroz kroz neopisivu gužvu na aerodromu i kroz njene, "slike". Primetila sam malo dete kako puzi po podu. mama je stajala u blizini obučena tačno onako kao što je Frensis opisala - šešir, suknje, šarena marama, beba na ledjima, ali sa dodatkom još jedne bebe vezane na grudima. Konačno sam došla do trake za prtljag i u trenutku kada sam posegla za svojim koferom čuo se muški glas: "Ma permite". Ispružena ruka je uhvatila ručku, izvukla kofer i spustila ga pored mene. Smešak, naklon, "que tenga buon dia" i i meksički džentlmen je otišao. Bio je to moj prvi susret sa izuzetnom ljubaznošću meksičkih ljudi - činjenica koju je i Frensis u svojim pismima puno puta isticala.

Moja prijateljica me je čekala. Moram da kažem da smo, dok smo pre desetak godina radili zajedno u jednoj evropskoj kompaniji, imale veoma prijateljski odnos, ali daleko od svake bliskosti. Dočekala me je kao sestru koju nije videla dugo godina rečima "mi casa es tu casa," nešto što sam za kratko vreme, puno puta čula u Meksiku.

Frensis primećuje: "Po stepenu topline i gostoprimstva, nisam nikada srela žene koje se mogu uporediti sa ovima iz Meksika i čini mi se da su žene iz ostalih zemalja veoma hladne i ukočene... nadam se da nikada neće izgubiti svoju elegantnu srdačnost..."
Iz svog iskustva mogu da kažem da je Frensisina želja ispunjena.

Grad Meksiko ima skoro 20 miliona stanovnika. Verovatno nešto manje automobila, ali čini se da su svi oni istovremeno na ulici. Šta bi Frensis pomislila da se nadje u takvom, savremenom Meksiku? Možda bi bila iznenadjena, a možda i ne, jer ona , žena ambasadora, nije se libila da posećuje i borbe s bikovima i borbe petlova i kockarnice, a nije joj bio ni problem da na ledjima tvrdoglavih mula ode u divljinu.

Moja prijateljica me je prvo odvela na ručak. Tezge sa hranom su svuda. Miris belog luka, ulja, začina i sirupa, se bez problema meša sa mirisom izduvnih gasova miliona automobila i prati vas u svakom delu grada.
Frensis kaže:"Tortilje su uobičajena hrana. Jako su dobre kad su sveže ispečene. Vole ih sa čilijem, koji jedu u takvim količinama, da je neophodno imati grlo obloženo limom..."
*****
Dan posle venčanja nije bilo lako ustati. Muzika, marijači, igra, hrana, šampanjac, tekila i sve ostalo što čini veliko meksičko venčanje su uzeli svoj danak. Mladenci su uz mnoštvo dobrih želja otišli na medeni mesec, gosti svojim kućama, a moja prijateljica se pojavila na vratima: "Ustaj, idemo na izlet u Sočimilko".

Sočimilko - pa naravno činampas, Viga ...polako su mi u sećanje dolazili ovi delovi pisama:
"Viga mi se veoma dopada. Postala je veoma moderna promenada. Oivičena je kanalom koji vodi do činampasa i prepuna je kanua kojima Indijanci donose sveže povrće, voće i cveće na pijacu. Nema lepše slike, nego u rano jutro posmatrati kako ti kanui klize po mirnoj vodi, a Indijanci pevaju i igraju. Pomislićete da je Meksiko najmirnije i najlepše mesto na svetu..."

Sistem kanala se nalazi na 30ak kilometara južno od grada. U vekovnoj tradiciji, bašte na kojima se gaji voće i povrće nalaze se na veštačkim ostrvima "činampasima" i dovoze se na pijacu u jarko obojenim čamcima "Trajineras". Šetalište Viga koje je Fransis opisivala više ne postoji, ali je Sočimilko veoma popularna vikend destinacija.

»»  read more

Cafe PARIZ

Popiti šoljicu "Café crème“, sedeti za malim stolom i razgovarati sa osobom koja sedi za susednim. Pročitati novine, uživati u suncu i možda čaši crvenog vina ili likera od anisa. To je Pariz. Nijedna druga metropola nema toliko kafea, koji se nalaze jedan do drugoga. Od oko 5000 pariskih kafea predlažemo vam da obidjete sledeće:

Za ljubitelje filma "Les Deux Moulins":
Njen portret je dva metra visok. Nalazi se levo od kuhinjskih vrata u ovom čarobnom kafeu na Monmartru.U "Les Deux Moulins" su 2001 godine snimane scene filma "Čarobni svet Amelije Pulen". U ovom kafeu je Amelija radila kao konobarica koja je žarko želela da načne krem od čokolade.
Na papirnim stolnjacima se nalaze likovi glumaca iz filma, a na zidu i slike patuljka koji je šeleo da obidje svet. Probajte već pomenuti krem od čokolade, a pre toga i salatu sa lososom imangom.
Les Deux Moulins, 15, Rue Lepic, Montmartre, Metro stanica: Blanche)


Klasika: "Le Flore" i "Les Deux Magots"
"Le Flore" i "Les Deux Magots" se nalaze jedan pored drugog. Važe za filozofsko - literarne kafee. Simon de Bovoar i Žan Pol Sartr su se nebrojeno puta nalazili Le Flore. "Osećali smo se ovde kao kod kuće", govorio je Sartr, koji je i živeo odmah iza ćoška: Rue Bonaparte 42.

U" Deux Magots" mogao se za doručkom vrlo često sresti Oskar Vajld.U ovom kafeu je 55-ogodišnji Pablo Pikaso 1936 godine sreo 29 godina staru Doru Mar. Pablo se istog momenta zaljubio u crnokosu Francuskinju zelenih očiju. Ona je postala njegova ljubavnica i muza. Njen lik se nalazi na mnogim Pikasovim platnima.

I danas su ovi kafei veoma posećeni i teško je naći mesto. Čaša šardonea košta 6,50EUR, a ukusna Quiche Lorraine 10,50 EUR.
(Le Flore, 172, Boulevard Saint-Germain; Les Deux Magots, 6, place de Saint-Germain, Metro stanica: Saint-Germain-des-Prés).

Sa pogledom na Luvr: "Le Fumoir"
Besplatan pogled na istočnu fasadu Luvra, koji dnevno iznutra pogleda oko 30 hiljada ljudi, nudi kafe "Le Fumoir". Ukoliko se spremate da posetite najveći muzej na svetu, u ovom kafeu se možete dobro "pripremiti". Vegetarijanska Tartine Aubergine (plavi patlidžan) košta 8,40 Euro, Café creme 4,10 Euro, a Pastis 4 Euro. uz to idu i besplatne dnevne novine od Le Monde i Le Figaro pa sve do nemačkih i britanskih listova... (Le Fumoir, 6, Rue de l'Amiral Coligny, Metro stanica:Louvre-Rivoli).

»»  read more

Meteori - manastiri u oblacima

U centralnoj Grčkoj, postoje planine koje je vreme zaboravilo. Stenoviti "prsti" džinovskih dimenzija uzdižu se iznad Kalambaka doline i upiru pravo u nebo. Na njihovim vrhovima nalaze se manastiri. Poznati Meteori, što znači "stubovi neba"

U 11 veku, monasi su počeli da se nastanjuju u pećinama, visoko, na skoro nedostupnim vrhovima. Bilo je to dobrovoljno izbeglištvo od distrakcija koja je i tadašnja civilizacija nosila sa sobom. Te isposničke pećine danas više nisu u upotrebi, ali su postale odmorište za penjače po stenama.
Prvi manastir je počeo da se gradi za vreme turske okupacije krajem XIV veka, a u XV veku izgrađeno ih je ukupno 24.

Hrana i potrebni građevinski materijal se transportuju korpama koje se rukama pomoću čekrka izvlače na gore, do manastira. Danas postoji put koji povezuje sve zgrade, ali monasi i danas koriste korpe.

Po izgradnji manastira Megalo Meteoro, još poznatog i kao Metamorphosis, sprski vladar Simeon Uroš, koji je za izgradnju dao dobar deo svoga bogatstva, se u njemu i zamonašio.

Kao sledeći je izgrađen manastir Svete Trojice, koji je građen tokom 15. veka. To je najčešće slikan manastir od svih na Meteorima. Put koji vodi do manastira se završava velikim parkingom, a do samog manastira se dolazi posle 140 stepenika usečenih u stene.

Manastir Varlam je osnovan 1517. godine, od strane dva monaha koja su ga tako imenovala po isposniku koji se nekada podvizavao na samom vrhu planine. U njemu je sada vredna kolekcija vizantijskih ikona i krstova u duborezu. Čuveni freskopisac Frangos Katelanos je oslikao unutrašnjost crkve.

Dva brata su izgradila Roussanou manastir 1545 godine na ostacima nekadašnje crkve. To je najnepristupačniji od svih manastira, do koga se dolazi preko drvenog mosta koji spaja dva vrha. Manastir takođe poseduje veliku kolekciju vrednih ikona.

Posetioci i poklonici koji obilaze manastire su uvek dobrodošli i srdačno dočekani. Naravno, u manastire se može ući samo u pristojnoj odeći, pokrivenih ramena i nogu.

Unutar zidova meteorskih manastira živi se onako kako se živelo više od 900 godina. Vino se i dalje pravi u ogromnim hrastovim buradima gde monasi bosih nogu gnječe grožđe. Većina zidarskih i drvodeljskih alatki su ručno napravljene i na isti način kao što su pravljene nekada. U manastirima se, sledeći vizantijsku tradiciju, slikaju ikone i to na način nepromenjen vekovima. Ikone se mogu kupiti u malim prodavnicama kojih ima u svakom manastiru.

Najbolje vreme za posetu Meteorima su proleće i jesen, jer su leta u Grčkoj jako topla. Dosta hotela u okolini nema klima uredjaje, mada se u većini, na zahtev, mogu dobiti manji ventilatori.

Ako se putuje iz Atine, do Meteora se može doći autobusom (putovanje traje oko 4 sata), ili vozom kojim se polazi sa atinske železničke stanice Larissis a silazi u gradiću Volos u centralnoj Grčkoj. Iz Volosa se uskotračnom prugom dolazi do mesta koje se zove Kalambaka. Odatle se može uzeti taksi, jer su manastiri odatle udaljeni oko 2km.

U samom mestu Kalambaka može se odsesti u Divani Meteora hotelu, koji je luksuzniji hotel (4 zvezdice), a za one sa manje novca tu je hotel Antoniades (2 zvezdice).

»»  read more

Pariz i Henri Miler

Ukoliko ste u Pariz krenuli da osvežite ili pronadjete svoju, u ovom vremenu tako retku, romantičnu crtu, onda bi za početak trebalo da ne gledate kroz prozor autobusa koji vas vozi od aerodroma do centra grada: Autoput sa osam traka punih nervoznih vozača, motocikli koji se provlače izmedju njih, bilbordi koji šljašte i pejzaž načičkan čelično-staklenim poslovnim zgradama - impresivnih, ali podjednako ružnih kao i svuda u svetu. Srećom ovaj depresivni "uvod u Pariz" ne traje dugo i autobus konačno ulazi u centralni deo Pariza. Konačno zgrade kojih se sećam i imena ulica koja prepoznajem: bulevar Sen Žermen, Luksemburški park,Notrdam. Krovovi, fasade, trotoari...
Sišao sam na Monparnasu, i dok sam preko istoimenog trga vukao svoj kofer i odbijao ponude raznih ljudi, koji su prilazili i nudili mi da nešto kupim ili posetim, traka je počela da se odmotava...
Pre trideset godina proveo sam nedelju dana u Parizu, pokušavajući da pronadjem i vidim ona mesta, koja je taksista, bibliotekar, poštar, boem, veliki ženskaroš ali i pisac Henri Miler 1934 godine,opisao u svojoj Rakovoj Obratnici. Tada ih nisam našao baš mnogo, mada sam svakodnevno pešačio po desetak kilometara, a u ruci držao pomenutu knjigu umesto bedekera.
Ovde možda treba dodati da je u to vreme, skoro svaki maturant (ne i maturantkinje) u mojoj gimnaziji, čitao Henri Milera i da su sem Rakove Obratnice, veliku pažnju privlačile i knjige Ružičaste triologije: Sexus, Nexus i Plexus. Naravno, razlozi njegove poplarnosti su bili jednostavni - detaljne slobodne scene, kočijaški jezik, muško-šovinistički pogled na svet, a pomalo i politička nepodobnost. Za osamnaestogodišnjake - slika savršenog sveta.Svaki put kad bi Miler izašao iz svog stana na Monparnasu, izgledalo je da iza svakog ugla vreba neka mlada gospodjica i čeka upravo njega da mu uskoči u krevet. Ko bi još razmišljao o tome da je takav stav možda ženama i uvredljiv. Mi smo mu jednostavno zavideli.
U 14 Arondismanu, u ulici Villa Seurat broj 18, nalazio se stan u kome je Miler tokom leta 1931 godine, proveo mesec dana, kao gost Mišela Frenkela.Frenkel je bio poznat po tome što je ljude "maltretirao" čvrstim stavovima o duhovnoj smrti savremenog čoveka (što je opisao u svojoj knjizi: Verterov mladji brat).
Miler je kao gost živeo u prizemlju (tri prozora na slici). Kasnije se preselio na gornji sprat, gde je jedno vreme živeo sa Anais Nin. Postoje indicije da su u istoj zgradi živeli i Salvador Dali i Gala. Upravo su razgovori u Villa Seurat 18, inspirisali Milera da počne pisanje dela, koje će kasnije postati Rakova Obratnica, a sam stan Vila Borgeze:
"Živim u Vili Borgeze. Nigde ni trunke prašine, ni stolice koja nije na svom mestu. Ovde smo sami i svi smo mrtvi...Prošle noći, Boris je priznao da je bio aljkav...". A zatim sledi predvidjanje velikog rata:"...Boris je dobar prognozer. Vreme će i dalje biti loše, kaže on. Biće mnogo nesreće, smrti i očajanja... Rak vremena nas polako izjeda...Nemože se pobeći... Vreme se neće promeniti"
Bio je to Pariz začepljene kanalizacije, oblepljen posterima koji su upozoravali na opasnost od sifilisa i klošara koji su spavali u haustorima. Evropa u godinama pred II Svetski rat.
Pre trideset godina, nisam uspeo da pronadjem Vilu Borgeze. Na Monparnasu postoji istoimeni hotel, ali to nije to. Mislio sam i da ne postoji. Miler je spavao na raznim mestima, kod znanih i neznanih ljudi, na podu, pozajmljivao novac i radio sve i svašta.
Ako imate više od 18,a manje od 22 godine, a svet vam se otvara, pročitajte Rakovu Obratnicu, a ako vam se ukaže prilika, stavite je pod mišku i pravac Pariz.

»»  read more